Неподношљива лакоћа очајања

Давно је постало јасно да се криза утолико теже преживљава уколико трауматски догађај није последица природног феномена као што је на пример земљотрес, или поплава, него је изазвана нечим што је човек направио. А када је то последица човековог дела, с њом увек иде пратећа мелодија у позадини: зашто се то баш мени дешава, зашто баш у мојој земљи, у мојој младости, у мом окружењу?

За разлику од ратова деведесетих и санкција, садашња економска криза јесте такво опште место. ЕУ очекује 18 милиона незапослених људи, и ми не знамо колико је то и наш сценарио. Лондон је, на пример, до јуче поред Москве био најскупљи град Европе, а сада сви иду у шопинг у Лондон.

Трауме без престанка

Проблем је што се то нама не дешава први пут. И што криза пада на терен већ измучене популације. На специфичан начин, грађанске популације. Оних који су били жељни да путују и оних који су били жељни да иду у позориште, биоскопе, слушају музику, и слично, нарочито младих. Економска криза код нас, са једне стране, сада није нешто за шта је кривац неко одавде, и јако је важно да се то објасни. Људи на водећим местима сналазе се не би ли се изборили с кризом у складу са својим способностима.

Када нас је први пут задесила економска криза деведесетих, људи су били мање измучени психички, нису знали шта је то, није било страшних очекивања и фантазија, а имали су и новчане резерве које су данас, код већине људи, сем код новокомпонованих богаташа и ратних профитера, сведене на минималне суме, или не постоје.

Уз све, данас постоји инешто што се зове кумулативна траума, која је много гора од самог догађаја. Реч је о маси трауматизујућих доживљаја, о нечему што траје, што не престаје: Нешто што је у Лондону први пут, код нас траје скоро 20 година. Парадоксално, што се тиче последица на психичко здравље трауматизованих грађана, прогноза је пата карта. Јер, колико год смо измучени, са друге стране, имамо изграђене механизме одбране.

Из Светске здравствене федерације стижу упозорења да је забележен пораст злоупотребе хероина на узрасту између 12 и 14 година. Не волим да се играм пророка, али не верујем да ће се тако нешто десити овде.За сада се не дешава. На срећу или несрећу, данас смо економски много заосталији у односу на Европу него када смо се с њом поредили пре 20 година. Стога је врло могуће да ће економска криза овде стићи у разводњеној варијанти.

Очајан човек, човек суочен са беспослицом који је недавно одсекао себи прст, што би у мојој струци рекли, себе је симболично кастрирао. Другим речима, првобитносуњега “кастрирали”. Замислимо шта значи остати без посла, у генерацији старости од 45 или 55 година, и можда, у истом тренутку, бити једини хранилац породице, што је у средини, која је доста патријархална, врло честа појава.

Обавезни смо да помогнемо људима да преживе. У Србији, колико је мени познато, од глади се није умирало, па не битребалодапочнемосада. Постоје могућности социјалних кухиња, надасве без понижавања„вредиш колико пара имаш“, постоји волонтерска медицинска помоћ, постоје читаве опције система подршке.

Солидарност није идеологија

У тзв.развијеномсвету, погођеном економском кризом, данас се за помоћ стручњацима обраћају пре свега старији људи. Генерације од 70 до 75 година, па навише.

Људи су имали уштеђевине од чијих су камата планирали да живе у својој старости. Уштеђевина је замрзнута и камате нема. То је први налет. Могући је велики пораст психосоматских обољења, депресија и отуђеног насиља.

У својој бити људи нису несолидарни, само што је порука која се шаље већ дуго збркана и праћена уверењем да нас она враћа у разне идеолошке приче. Ово јесу трауматизована живљења већ јако дуго, веома често без избора и пристанка. Ту нема срамоте, нити икакве идеологије. Просто су спојене бабе и жабе,а резултат је конфузија, безнађе, беспомоћност.

Када настане катастрофа, кад дође до цунамија, онда цео свет скупља паре неовисноу ком идеолошком систему и где живи. Ми сматрамо безнадежним и да пробамо да пошаљемо поруку, да замолимо лекаре да један дан бесплатно раде, да позоришта играју једном месечно бесплатне представе. Да, ако је нешто добро родило, пошаљу ово или оно. Ми такве видове солидарности нисмо ни начели. Можда би нас одјек изненадио? И преплашио људскошћу. Некако је постало прелако бити очајан, још лакше и не пробати мењати?

Лако ћемо се сложити да су прошле деценије биле, еуфимистички речено, грдно тешке. Треба нам развијен систем саветовалишта за трауматизовану популацију. Имамо стручњаке, неки од њих су сјајни, и лако је могуће да би многи радили бар једном у месец дана без надокнаде. Психијатријски картони оправдано и једноставно преплашених људи, повређујуће прошлости и неизвесне будућности, напросто су вишак. Оваквог развијеног система саветовалишта, сви знамо, напросто нема.

У ствари, некако нагрдно, испаде да је порука – у се и у своје кљусе. На много нивоа.

У садашњем тренутку, овде, међу људима погођеним кризом, страх јесте освешћен, мада постоји механизам да се то осећање негира, да се потисне. Заиста је невероватно да за ову трауматизовану популацију немамо тим стручњака који се бави менталнохигијенском помоћи. Између осталог, да мобилише људе да помогну другима.

Право на хлеб и лале

И ова криза затекла нас је неспремне. Људи су опет препуштени себи. И онда – неко штрајкује глађу, а неко себи одсече прст – а сви се чудом чуде. Неколико новинара позвало ме је након чина тог Новопазарца; питали су ме да ли је тај човек психотичан. Није битно да ли је реч о психози. Лично не верујем да је психотичан, мада га нисам видела. Битноједајесасвимнепсихотично интерпретирати поруку коју је он послао.

Шта да се ради?

Уместо да седимо и чекамо, треба да интервенишемо. Између осталог, требало би направити саветовање стручњака о психолошким интервенцијама и могућим системима подршке. Сви људи имају неке базичне потребе. Још од бебећег доба, једна од основних човекових потреба јесте људска потреба за блискошћу, коју обично не видимо. Криза није ситуација у којој људи треба да буду осуђени на осећање да су препуштени себи самима. Јако је опасно тражити од људи да седе пасивно и преживљавају кризу.Постоје групе подршке. Кад би се оформиле, не само за избеглице, него и за становништво ове земље са „просањаном” или „свесно” одживљеном мором,беспомоћни појединац могао би са групом људи сличних интересовања, занимања, заједно да смишљаида размишља како и шта. Утопија?  

Најгоре је да седи сам у соби и гледа вести, након чега обично постаје све суморнији. То је поприлично налик хибернацији и могућој психолошкој смрти замрзнутог.Таква пасивност није типична ни за беспомоћно новорођенче.

Како смањити њихову стрепњу?

Људима у стресогеним ситуацијама неопходно је обртање из пасивног у активно: „Могу и ја нешто да урадим, изменим, за живљење моје и мојих, и ја се питам.“ Поједностављено: ако је претња да неће бити хлеба, зашто не бисмо пшеницу садили. И да немамо кризу а волимо тулипанске шарене лале зар не бисмо могли и сами да их садимо? Узгред, имамо право да нам недостају и лале, не само хлеб.

Императивно је не само имати жељу и надасве право на њу, овакви какви смо, многи већ на измаку снага, реално или у доживљају да се изађе из измаглице. Измаглице по којој испаде као најнормалније не знати од чега почети, већ само седети, па опет седети (или лежати), чекати и, сасвим сигурно, неумитно одумирати.

Имамо, додуше, развијену секундарну превенцију, терапију.

Али, примарна превенција, оно свеопште познато „боље спречити него лечити” скоро не постоји.

Кокетујемо ли ми то, намерно, или заслепљено (да не бисмо видели), са катастрофологијом?

(Ауторка је тренинг-психоаналитичар Београдског психоаналитичког друштва Светске психоаналитичке асоцијације )