Nepodnošljiva lakoća očajanja

Davno je postalo jasno da se kriza utoliko teže preživljava ukoliko traumatski događaj nije posledica prirodnog fenomena kao što je na primer zemljotres, ili poplava, nego je izazvana nečim što je čovek napravio. A kada je to posledica čovekovog dela, s njom uvek ide prateća melodija u pozadini: zašto se to baš meni dešava, zašto baš u mojoj zemlji, u mojoj mladosti, u mom okruženju?

Za razliku od ratova devedesetih i sankcija, sadašnja ekonomska kriza jeste takvo opšte mesto. EU očekuje 18 miliona nezaposlenih ljudi, i mi ne znamo koliko je to i naš scenario. London je, na primer, do juče pored Moskve bio najskuplji grad Evrope, a sada svi idu u šoping u London.

Traume bez prestanka

Problem je što se to nama ne dešava prvi put. I što kriza pada na teren već izmučene populacije. Na specifičan način, građanske populacije. Onih koji su bili željni da putuju i onih koji su bili željni da idu u pozorište, bioskope, slušaju muziku, i slično, naročito mladih. Ekonomska kriza kod nas, sa jedne strane, sada nije nešto za šta je krivac neko odavde, i jako je važno da se to objasni. Ljudi na vodećim mestima snalaze se ne bi li se izborili s krizom u skladu sa svojim sposobnostima.

Kada nas je prvi put zadesila ekonomska kriza devedesetih, ljudi su bili manje izmučeni psihički, nisu znali šta je to, nije bilo strašnih očekivanja i fantazija, a imali su i novčane rezerve koje su danas, kod većine ljudi, sem kod novokomponovanih bogataša i ratnih profitera, svedene na minimalne sume, ili ne postoje.

Uz sve, danas postoji inešto što se zove kumulativna trauma, koja je mnogo gora od samog događaja. Reč je o masi traumatizujućih doživljaja, o nečemu što traje, što ne prestaje: Nešto što je u Londonu prvi put, kod nas traje skoro 20 godina. Paradoksalno, što se tiče posledica na psihičko zdravlje traumatizovanih građana, prognoza je pata karta. Jer, koliko god smo izmučeni, sa druge strane, imamo izgrađene mehanizme odbrane.

Iz Svetske zdravstvene federacije stižu upozorenja da je zabeležen porast zloupotrebe heroina na uzrastu između 12 i 14 godina. Ne volim da se igram proroka, ali ne verujem da će se tako nešto desiti ovde.Za sada se ne dešava. Na sreću ili nesreću, danas smo ekonomski mnogo zaostaliji u odnosu na Evropu nego kada smo se s njom poredili pre 20 godina. Stoga je vrlo moguće da će ekonomska kriza ovde stići u razvodnjenoj varijanti.

Očajan čovek, čovek suočen sa besposlicom koji je nedavno odsekao sebi prst, što bi u mojoj struci rekli, sebe je simbolično kastrirao. Drugim rečima, prvobitnosunjega “kastrirali”. Zamislimo šta znači ostati bez posla, u generaciji starosti od 45 ili 55 godina, i možda, u istom trenutku, biti jedini hranilac porodice, što je u sredini, koja je dosta patrijarhalna, vrlo česta pojava.

Obavezni smo da pomognemo ljudima da prežive. U Srbiji, koliko je meni poznato, od gladi se nije umiralo, pa ne bitrebalodapočnemosada. Postoje mogućnosti socijalnih kuhinja, nadasve bez ponižavanja„vrediš koliko para imaš“, postoji volonterska medicinska pomoć, postoje čitave opcije sistema podrške.

Solidarnost nije ideologija

U tzv.razvijenomsvetu, pogođenom ekonomskom krizom, danas se za pomoć stručnjacima obraćaju pre svega stariji ljudi. Generacije od 70 do 75 godina, pa naviše.

Ljudi su imali ušteđevine od čijih su kamata planirali da žive u svojoj starosti. Ušteđevina je zamrznuta i kamate nema. To je prvi nalet. Mogući je veliki porast psihosomatskih oboljenja, depresija i otuđenog nasilja.

U svojoj biti ljudi nisu nesolidarni, samo što je poruka koja se šalje već dugo zbrkana i praćena uverenjem da nas ona vraća u razne ideološke priče. Ovo jesu traumatizovana življenja već jako dugo, veoma često bez izbora i pristanka. Tu nema sramote, niti ikakve ideologije. Prosto su spojene babe i žabe,a rezultat je konfuzija, beznađe, bespomoćnost.

Kada nastane katastrofa, kad dođe do cunamija, onda ceo svet skuplja pare neovisnou kom ideološkom sistemu i gde živi. Mi smatramo beznadežnim i da probamo da pošaljemo poruku, da zamolimo lekare da jedan dan besplatno rade, da pozorišta igraju jednom mesečno besplatne predstave. Da, ako je nešto dobro rodilo, pošalju ovo ili ono. Mi takve vidove solidarnosti nismo ni načeli. Možda bi nas odjek iznenadio? I preplašio ljudskošću. Nekako je postalo prelako biti očajan, još lakše i ne probati menjati?

Lako ćemo se složiti da su prošle decenije bile, eufimistički rečeno, grdno teške. Treba nam razvijen sistem savetovališta za traumatizovanu populaciju. Imamo stručnjake, neki od njih su sjajni, i lako je moguće da bi mnogi radili bar jednom u mesec dana bez nadoknade. Psihijatrijski kartoni opravdano i jednostavno preplašenih ljudi, povređujuće prošlosti i neizvesne budućnosti, naprosto su višak. Ovakvog razvijenog sistema savetovališta, svi znamo, naprosto nema.

U stvari, nekako nagrdno, ispade da je poruka – u se i u svoje kljuse. Na mnogo nivoa.

U sadašnjem trenutku, ovde, među ljudima pogođenim krizom, strah jeste osvešćen, mada postoji mehanizam da se to osećanje negira, da se potisne. Zaista je neverovatno da za ovu traumatizovanu populaciju nemamo tim stručnjaka koji se bavi mentalnohigijenskom pomoći. Između ostalog, da mobiliše ljude da pomognu drugima.

Pravo na hleb i lale

I ova kriza zatekla nas je nespremne. Ljudi su opet prepušteni sebi. I onda – neko štrajkuje glađu, a neko sebi odseče prst – a svi se čudom čude. Nekoliko novinara pozvalo me je nakon čina tog Novopazarca; pitali su me da li je taj čovek psihotičan. Nije bitno da li je reč o psihozi. Lično ne verujem da je psihotičan, mada ga nisam videla. Bitnojedajesasvimnepsihotično interpretirati poruku koju je on poslao.

Šta da se radi?

Umesto da sedimo i čekamo, treba da intervenišemo. Između ostalog, trebalo bi napraviti savetovanje stručnjaka o psihološkim intervencijama i mogućim sistemima podrške. Svi ljudi imaju neke bazične potrebe. Još od bebećeg doba, jedna od osnovnih čovekovih potreba jeste ljudska potreba za bliskošću, koju obično ne vidimo. Kriza nije situacija u kojoj ljudi treba da budu osuđeni na osećanje da su prepušteni sebi samima. Jako je opasno tražiti od ljudi da sede pasivno i preživljavaju krizu.Postoje grupe podrške. Kad bi se oformile, ne samo za izbeglice, nego i za stanovništvo ove zemlje sa „prosanjanom” ili „svesno” odživljenom morom,bespomoćni pojedinac mogao bi sa grupom ljudi sličnih interesovanja, zanimanja, zajedno da smišljaida razmišlja kako i šta. Utopija?  

Najgore je da sedi sam u sobi i gleda vesti, nakon čega obično postaje sve sumorniji. To je poprilično nalik hibernaciji i mogućoj psihološkoj smrti zamrznutog.Takva pasivnost nije tipična ni za bespomoćno novorođenče.

Kako smanjiti njihovu strepnju?

Ljudima u stresogenim situacijama neophodno je obrtanje iz pasivnog u aktivno: „Mogu i ja nešto da uradim, izmenim, za življenje moje i mojih, i ja se pitam.“ Pojednostavljeno: ako je pretnja da neće biti hleba, zašto ne bismo pšenicu sadili. I da nemamo krizu a volimo tulipanske šarene lale zar ne bismo mogli i sami da ih sadimo? Uzgred, imamo pravo da nam nedostaju i lale, ne samo hleb.

Imperativno je ne samo imati želju i nadasve pravo na nju, ovakvi kakvi smo, mnogi već na izmaku snaga, realno ili u doživljaju da se izađe iz izmaglice. Izmaglice po kojoj ispade kao najnormalnije ne znati od čega početi, već samo sedeti, pa opet sedeti (ili ležati), čekati i, sasvim sigurno, neumitno odumirati.

Imamo, doduše, razvijenu sekundarnu prevenciju, terapiju.

Ali, primarna prevencija, ono sveopšte poznato „bolje sprečiti nego lečiti” skoro ne postoji.

Koketujemo li mi to, namerno, ili zaslepljeno (da ne bismo videli), sa katastrofologijom?

(Autorka je trening-psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva Svetske psihoanalitičke asocijacije )