Очи у очи са бомбашем

Током преговора о предаји бомби са којима је прекјуче ушетао у зграду председништва Србије, Драган Марић највише је говорио о неправди која се догодила њему и његовој породици. Много је причао и о својој ћерки која иде у пети разред основне школе. Највише је, ипак, говорио о спору који је изгубио 1994. године.

Поред чланова преговарачког тима МУП-а Србије, очи у очи са Марићем, нашао се и Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде. Само за „Политику”, Хомен открива како су текли преговори, шта су представници владе обећали „бомбашу”, о чему је размишљао док је испред њега био човек који је у руци држао бомбу, као и да је основни циљ био да се заштити и Марићев и живот полицајаца који су обављали своју дужност.

– Дошао сам 45 минута пошто је Марић са две бомбе ушао у зграду председништва. С обзиром на то да се Марићев проблем тицао рада правосудних органа, премијер Мирко Цветковић ме је овластио да у име владе преговарам са Марићем. Разговарали смо у приземљу зграде председништва, на простору од око три-четири метра. Рекли смо му да смо у потпуности отворени да у име владе разговарамо о његовом проблему и да је услов за разговор његово разоружавање, односно предаја бомбе. Око 16.30, Марић је предао бомбу. Експлозивну направу узела су двојица полицајаца која су у бомбу вратила осигурач. Разговарали смо с Марићем о разлогу који га је натерао на овакав корак када је био свестан да постоји могућност да због њега кривично одговара – препричава Хомен драматичне тренутке.

Марић је, према његовим речима, добро познавао правну проблематику. Жалио се да је 1994. године изгубио спор зато што су одређене структуре тадашње власти, помогле Јату да добије спор због чега је он изгубио око 900.000 долара. Тврдио је да та пресуда није заснована на чињеницама и доказима, већ на фалсификованим изјавама.

– Закључили смо да постоје два начина да му помогнемо и то смо му рекли. Прво да преиспитамо шта је са кривичним пријавама које су поднете против учесника у поступку а које, наводно, нису процесуиране. То проверава надлежно тужилаштво. Објаснили смо му да не постоји могућност поновног покретања поступка јер је правосуђе независно, али да се размишља о извесним изменама закона који би, у драстичним случајевима кршења права, омогућили отварање овог питања. Он је схватао да смо, у решавању његовог проблема, ограничени законским и уставним решењима – наводи Хомен.

Марић се због проблема са којима се суочио обраћао и Суду за људска права у Стразбуру. После разматрања предмета, суд је утврдио да не може да расправља о његовом случају будући да у то време Србија није била чланица Савета Европе.

– Пре доласка у председништво информисали смо се о случају и утврдили да се ради о предмету из оних несрећних година Милошевићевог режима. Утврдило смо да је конкретан проблем настао 1992. године, као и да је другостепено окончан 1995. године. Нажалост, ово није једини проблем који је нама и грађанима Србије остао из тог периода. Незахвално је сада, 15 година касније, тумачити ко је био у праву: суд, Јат или Драган Марић. Уопште не улазимо у суштину судског спора, али смо свесни чињенице да правосуђе у то време није функционисало на прави начин, да су судије примале директиве од партијских руководилаца. Самим тим, оставља се место за сумњу да ли је поступак спроведен потпуно у складу са законом. Што је за нас најважније, јесте да је тај предмет правоснажно окончан још 1995. године – прича Хомен.

Током преговора са Марићем, представник Министарства правде је рекао да је држава спремна да се побрине за његову породицу и да ће се држати тога. Хомен наводи и да је читава ситуација била изузетно незахвална, али и да сматра да су структуре безбедности, влада и Председништво Србије све одрадили на најбољи могући начин.

Мирослава Дерикоњић