Дадиље без „лиценце”

„Ја сам Мирјана, студент четврте године психологије, одговорна сам, стрпљива и волим децу. Ако вам је потребан неко ко ће да брине о вашем детету када имате неодложне обавезе, јавите се мени и сигурна сам да нећете зажалити!”

Овако изгледа један од бројних огласа које ових дана можете да пронађете на интернет страницама уколико вам је потребна особа која би бринула о вашем чеду док нисте код куће. Психолози поручују да родитељи не би требало превише да се ослањају и верују оваквим огласима, јер је непосредни разговор са будућом дадиљом главна препорука за њено ангажовање у породици.

Према речима Радмиле Вулић-Бојовић, психолога и породичног терапеута у Саветовалишту за брак и породицу при Градском центру за социјални рад, дадиља није замена за мајку, већ помоћ при чувању детета.

–Родитељи зато треба да изаберу беби-ситерку за коју процене да ће одговорити њиховим захтевима. Очеви и мајке треба да буду јасни и прецизни у томе шта су њихова очекивања, јер дадиљу не бирају само за дете, већ и за себе – истиче Радмила Вулић-Бојовић.

Данас готово свако, нажалост, може да чува мало дете или бебу. И студенткиње и пензионерке и старије госпође које су у међувремену остале без запослења. А мушкарци? Њима то очигледно није занимљива делатност, кажу упућени, вероватно због недовољно високих хонорара или можда зато што у овом послу треба да буду наоружани стрпљењем.

Наша саговорница напомиње да је у питању културолошка предрасуда.

– Код нас постоји традиционално уверењеда је бављење децом женски посао. И мушкарци могу да се баве беби-ситингом, али то раде ретко кад, иако има примера да то обављају изврсно – открива Бојовићева.

Она додаје дададиља треба да буде пре свега топла и прилагодљива особа, али и да брзо реагује у различитим ситуацијама.

– Најлошија опција је да беби-ситерка чува децу зато што је принуђена на то – напомиње наша саговорница. Поуздану особу, међутим, није лако пронаћи. Зато родитељи често траже особу за чување детета путем препоруке и тек тада мирно могу да оду на посао.

Породица се веома често суочаваи са питањем каквог карактера треба да буде особа која ће, рецимо, пола дана провести са њиховим дететом и да ли су деца са њом безбедна. С обзиром на то да клинци сабеби-ситеркама проводе већи део дана, то онда треба да буде проверена особа која родитељу улива поверење, али са дететом има добар однос.

Имућније мајке и очеви довијају се на различите начине, а један од њих је и камера. Да би им чедо било на оку они су спремни да у стану уграде такозване ИП камере, па бежичним путем приступају Интернету, и слике које овај апарат шаље могу да виде са било ког места – помоћу бежичног телефона или преко компјутера. Неки се обраћају и приватним агенцијама за беби-ситинг којих има неколико у граду. Тада је дадиља дужна да родитељима наувид достави потребну документацију, тачније фотокопију личне карте и потврду да није кривично гоњена и осуђивана.

Према сведочењу вишегодишње беби-ситерке Анете, неки од захтева које родитељи постављају пред дадиље су да буду поуздане, да умеју да преповијају бебу, чак и да знају да певају дечје песмице.

На огласним страницама, међутим, најчешће стоји да образовање и радно искуство нису битни. Ипак, дадиље беби-сервиса при Предшколској установи „Дечји дани” морају да имају најмање средњошколско образовање и дасу прошле серију психолошких тестова, здравствених прегледа и обука. Док стручно осмочасовно чување детета до десет година стаје око 27.000 динара месечно у овом беби-сервису, посао дадиља које родитељи проналазе путем огласа наплаћује се по сату и у просеку износи сто динара.

М. Бракочевић