Dadilje bez „licence”

„Ja sam Mirjana, student četvrte godine psihologije, odgovorna sam, strpljiva i volim decu. Ako vam je potreban neko ko će da brine o vašem detetu kada imate neodložne obaveze, javite se meni i sigurna sam da nećete zažaliti!”

Ovako izgleda jedan od brojnih oglasa koje ovih dana možete da pronađete na internet stranicama ukoliko vam je potrebna osoba koja bi brinula o vašem čedu dok niste kod kuće. Psiholozi poručuju da roditelji ne bi trebalo previše da se oslanjaju i veruju ovakvim oglasima, jer je neposredni razgovor sa budućom dadiljom glavna preporuka za njeno angažovanje u porodici.

Prema rečima Radmile Vulić-Bojović, psihologa i porodičnog terapeuta u Savetovalištu za brak i porodicu pri Gradskom centru za socijalni rad, dadilja nije zamena za majku, već pomoć pri čuvanju deteta.

–Roditelji zato treba da izaberu bebi-siterku za koju procene da će odgovoriti njihovim zahtevima. Očevi i majke treba da budu jasni i precizni u tome šta su njihova očekivanja, jer dadilju ne biraju samo za dete, već i za sebe – ističe Radmila Vulić-Bojović.

Danas gotovo svako, nažalost, može da čuva malo dete ili bebu. I studentkinje i penzionerke i starije gospođe koje su u međuvremenu ostale bez zaposlenja. A muškarci? Njima to očigledno nije zanimljiva delatnost, kažu upućeni, verovatno zbog nedovoljno visokih honorara ili možda zato što u ovom poslu treba da budu naoružani strpljenjem.

Naša sagovornica napominje da je u pitanju kulturološka predrasuda.

– Kod nas postoji tradicionalno uverenjeda je bavljenje decom ženski posao. I muškarci mogu da se bave bebi-sitingom, ali to rade retko kad, iako ima primera da to obavljaju izvrsno – otkriva Bojovićeva.

Ona dodaje dadadilja treba da bude pre svega topla i prilagodljiva osoba, ali i da brzo reaguje u različitim situacijama.

– Najlošija opcija je da bebi-siterka čuva decu zato što je prinuđena na to – napominje naša sagovornica. Pouzdanu osobu, međutim, nije lako pronaći. Zato roditelji često traže osobu za čuvanje deteta putem preporuke i tek tada mirno mogu da odu na posao.

Porodica se veoma često suočavai sa pitanjem kakvog karaktera treba da bude osoba koja će, recimo, pola dana provesti sa njihovim detetom i da li su deca sa njom bezbedna. S obzirom na to da klinci sabebi-siterkama provode veći deo dana, to onda treba da bude proverena osoba koja roditelju uliva poverenje, ali sa detetom ima dobar odnos.

Imućnije majke i očevi dovijaju se na različite načine, a jedan od njih je i kamera. Da bi im čedo bilo na oku oni su spremni da u stanu ugrade takozvane IP kamere, pa bežičnim putem pristupaju Internetu, i slike koje ovaj aparat šalje mogu da vide sa bilo kog mesta – pomoću bežičnog telefona ili preko kompjutera. Neki se obraćaju i privatnim agencijama za bebi-siting kojih ima nekoliko u gradu. Tada je dadilja dužna da roditeljima nauvid dostavi potrebnu dokumentaciju, tačnije fotokopiju lične karte i potvrdu da nije krivično gonjena i osuđivana.

Prema svedočenju višegodišnje bebi-siterke Anete, neki od zahteva koje roditelji postavljaju pred dadilje su da budu pouzdane, da umeju da prepovijaju bebu, čak i da znaju da pevaju dečje pesmice.

Na oglasnim stranicama, međutim, najčešće stoji da obrazovanje i radno iskustvo nisu bitni. Ipak, dadilje bebi-servisa pri Predškolskoj ustanovi „Dečji dani” moraju da imaju najmanje srednjoškolsko obrazovanje i dasu prošle seriju psiholoških testova, zdravstvenih pregleda i obuka. Dok stručno osmočasovno čuvanje deteta do deset godina staje oko 27.000 dinara mesečno u ovom bebi-servisu, posao dadilja koje roditelji pronalaze putem oglasa naplaćuje se po satu i u proseku iznosi sto dinara.

M. Brakočević