Вечни жал за титулом из 1993.

Пре готово деценију и по Ненад Перуничић се као 22-годишњак из Црвене звезде отиснуо у бели свет. За 14 година у иностранству је освојио све највредније европске рукометне трофеје и стекао звање једног од најбољих левих бекова свих времена. Упркос слави и богатству клубова у којима је играо, никада није заборавио на тим у којем се афирмисао. Напротив.
Имао је намеру и жељу је да се врати у клуб из Љутице Богдана и да управо ту стави тачку на бриљантну каријеру. Жеља му се, стицајем околности, остварила раније него што је планирао. Пре око месец и по дана неочекивано је раскинуо уговор са шпанским Алкехирасом и убрзо затим потписао за "црвено-беле".

Повратак с ореолом играчке легенде

Прашина коју је подигао својим поновним доласком у Звезду била је много већа него 1990. када је дошао из Југовића само као играч који много обећава. Сада је стигао с ореолом играчке легенде, доприневши да се после дужег времена српски рукомет нађе у епицентру наше спортске јавности. Како каже, имао је прегршт мотива да се врати у Звезду. Ипак, један је ставио испред свих:

– С горчином сам отишао из Звезде 1993. само зато што нисмо успели да освојимо титулу државног првака. Борба за трофеј је одлучена после незаборавне мајсторице финала у препуном "Пиониру". И дан-данас се најежим када помислим на фантастичну атмосферу која је пратила окршај с Партизаном. Били смо појединачно бољи и играли смо лепши рукомет. Ипак, "црно-бели" су имали невероватно борбену екипу коју су предводили Недељко Јовановић, Сењанин Маглајлија и мој брат Предраг, а и срећа и судије су били на њиховој страни. Било како било, једна изванредна генерација Звезде није успела да се окити титулом и то никада нисмо преболели. Надам се да ћу успети, ево, после 15 година да освојим с "црвено-белима" шампионски трофеј и тиме, макар делимично, да попуним ту огромну празнину – каже Перуничић и додаје – крај моје играчке каријере је на помолу и морао сам да размишљам о породици која је годинама много трпела. Синови Ђорђе и Петар ускоро полазе у школу, тако да се све поклопило. Мој ангажман у Црвеној звезди и жеља породице јесте да се коначно скрасимо у Београду, граду који смо изабрали за наше крајње одредиште. Једноставно, нисмо себе видели ни на једном другом месту.

Ситуација у нашем рукомету се драстично променила у односу на период када је Перуничић почетком деведесетих жарио и палио домаћим теренима. Проблеми су многобројни, а врсни играч верује да постоји начин да се наш рукомет врати на прави пут:

– Један од разлога повратка у Звезду била је и жеља да од ње направимо европски клуб. Трудим се да, што на терену, што ван њега, помогнем да то и остваримо. Знам да ништа није могуће да се уради преко ноћи, али ако се сви подредимо том циљу нема сумње да можемо да успемо – сматра Перуничић који се осврнуо на целокупно стање у српском рукомету. – И даље постоји велики број талената, који пак прерано напуштају земљу. У сезони која је претходила мом одласку тадашњу репрезентацију су већином чинили играчи из домаћих клубова. Данас, чини ми се, ниједан играч из наше лиге не брани боје држаног тима. То довољно говори о квалитету првенства. Свакако да је тешка финансијска ситуација допринела томе. Сматрам да држава мора да поведе мало више рачуна о рукомету, једном од наших најтрофејнијих спортова. Поготово ако се зна да није толико скуп, као рецимо кошарка, у којој један играч зарађује више него цела рукометна екипа. И Рукометни савез Србије мора на направи план како да помогне најсиромашнијим клубовима. С друге стране, и клубови морају боље да се организују и да ураде све што је до њих. Ту пре свега мислим на договор око система такмичења и на маркетинг, без којег данас ниједан производ не може да се пробије на тржиште.

Лоше искуство из Катара

Сводећи рачуне о блиставој каријери у иностранству Перуничић је на посебно место ставио сезону у Барселони, без обзира на то што са њом није освојио ниједан трофеј.

– Иако сам променио много клубова и градова, само сам Барселону напуштао са сетом. Атмосфера, како у самом клубу тако и у граду, била је таква да сам осећао срећу сваки пут када сам се будио. Гледајући из ове перспективе жалим што сам у овај клуб дошао тек на заласку каријере. Поготово што сам много пута раније имао понуде да јој се прикључим.

Како каже, никада неће заборавити ни године проведене у Ируну, шпанском градићу на граници с Француском, јер је ту почела жетва титула. За три године са Елгоријагом Бидасоом освојио је чак пет трофеја.

– Био сам млад и неконтролисан. Нисам се штедео. Цех сам платио неколико година касније када сам морао на операцију рамена – присећа се Перуничић. Неки његови голови у дресу Елгоријаге, постигнути са центра терена, и дан-данас препричавају. После Ируна отишао је у немачки Кил, с којим је наставио низ успеха освојивши за четири године осам трофеја.

– У Килу сам провео своје најзрелије играчке године. У то убрајам и сезону у Магдебургу с којим сам освојио другу титулу првака Европе.

Перуничић је 2005. имао занимљив излет у Катар где је два и по месеца бранио боје Ал Ахлија.

– Неизвесна ситуација у немачком Валау је највише допринела да скокнем до Катара, где сам и пре тога одлазио, додуше, само на по недељу дана. Овога пута тамо сам играо два и по месеца, који су ми остали у изузетно ружном сећању. Газде клубова су пребогати и не питају за цену када се ради о звезди. Међутим, очекују да им донесеш титулу без обзира на то да ли цела екипа има квалитет за то. Уколико не успеш у томе, као што се нама десило, странац је главни кривац и одмах погазе све што смо се пре тога договорили.

Генерација рођена у погрешно време

Крајем децембра у "Пиониру" у ревијалном мечу против селекције Европе од репрезентације ће се званично опростити генерација којој је припадао и Ненад Перуничић. По његовим речима, остаће жал што нису освојили медаље које су по квалитету заслуживали.

– Били смо несрећна генерација, рођена у погрешно време. Због санкција смо пропустили неколико важних такмичења, и то када смо били у напону снаге. Поред тога, од повратка на међународну сцену 1996. много ствари унутар организације није штимало. Нисмо имали чврст ослонац у Савезу, што је довело до тога да и ми почнемо да се инатимо. Долазио сам на акције репрезентације срећан, а одлазио тужан. Све у свему, "бронза" нам је била максималан домет. Тада смо је сматрали неуспехом јер смо знали да имамо квалитет за виши пласман, иако је у то време конкуренција била јача него икад. Довољно је подсетити на силовите екипе Русије, Шведске, Француске... Ипак, тек касније смо схватили да је то у ствари био огроман успех, с обзиром на то да се нико после нас није ни приближио томе.

-----------------------------------------------------------

Две медаље са репрезентацијом

Ненад Перуничић је рођен 1. маја 1971. у Пљевљима. Рукомет је почео да тренира с 13 година у Рудару. Три године касније прешао је у Југовић из Каћа. У Црвену звезду је дошао 1990, а напустио је 1993. отишавши у француски Пари сен Жермен. После једне сезоне у овом француском клубу каријеру је наставио у шпанској Елгоријаги Бидасои, с којом је освојио Лигу шампиона (1995), Куп купова (1997), титулу првака Шпаније (1995), Куп Шпаније (1995) и Суперкуп Шпаније (1996). Са немачким Килом, за који је играо од 1997. до 2001. освојио је трофеј Купа ЕХФ (1998), три "дупле круне у Немачкој (1998, 1999 и 2000), и Суперкуп Немачке (1998). Од 2001. до 2004. играо је за немачки Магдебург с којим се окитио титулом првака Европе (2002). Након Магдебурга једну полусезону је одиграо у немачком Валау Мазенхајму и полусезону у катарском Ал Ахлију. Наредну сезону је бранио боје мађарског ПИК Сегеда с којим је освојио Куп Мађарске (2006). У сезони 2006/2007. играо је за шпанску Барселону. Након тога је прешао у шпански Алкехирас, с којим је раскинуо уговор у октобру и вратио се у Црвену звезду. За сениорску репрезентацију Југославије одиграо је 122 меча и освојио је "бронзе" на Европском првенству у Шпанији 1996. и Светском првенству у Египту 1999. Проглашен је 1995. за најбољег странца у шпанском првенству, а 2001, 2002. и 2003. био је у најбољој постави немачког шампионата. Од 1998. у браку је са Татјаном с којом има два сина – шестогодишњег Ђорђа и четворогодишњег Петра.