Унутар завета тајности ЦИА

Већ деветнаест година, изван погледа јавности, у унутрашњем дворишту у оквиру комплекса америчке Централне обавештајне службе (ЦИА), налази се скулптура са 865, на први поглед, насумице одабраних слова перфорираних у бакарни свитак. „Криптос”, ипак, није само скулптура, а уметник Џим Санборн далеко од тога да је насумице бирао слова која је чине. Она образују шифру до те мере сложену да чак ни најцењенији криптолози ЦИА нису успели да је дешифрују.

Свако у ЦИА за ово зна већ годинама. Када се, међутим, појавила књига „Да Винчијев код” пажњу на „Криптос” је почела да обраћа једна нова група генијалаца за шифре. Данас је ова загонетка предмет готово опсесивног интересовања хиљада аматера у разбијању шифара широм света и почиње управо овако: „ЕМУФПХЗЛРФАXYУСЂКЗЛДКРНСХГНФИВЈ”!

„Реч је о моћи тајне”, каже Санборн (63), свестан вероватно да су тајновитост и ЦИА данас тема осетљивија него икада. Ако је култна скулптура, нешто виша од три метра, посвећена 1990. Ленглију, седишту ЦИА у Вирџинији, до сада голицала машту оних у агенцији (последњи од четири дела загонетке до данас није решен), сви су изгледи да ће се ситуација погоршавати. Уз ово, могуће је да ће највећи део кривице сносити Ден Браун, са својом другом књигом „Анђели и демони” и истоименим филмом.

Пре него што је аутор бестселера зачепркао по овој теми, живот „Криптоса” у Ленглију био је много мирнији. Од његовог откривања 1990. прошло је седам пуних година пре него што је први од четири дела шифара одгонетнут, што је запањило њеног ствараоца. Он је, наиме, претпостављао да ће свемоћна обавештајна агенција разбити шифру за само неколико недеља.

Одговор на овај део загонетке дао је службеник ЦИА Дејвид Стаин који је 400 сати свог времена посветио овом проблему. Прва два реда бесмислице којом почиње шифра решио је тако што је намерно погрешно написао последњу реч и тако скренуо с правог трага загрижене разбијаче шифара.

Комплексност загонетке још је значајнија ако се има у виду да је Санборн знао веома мало о умешности шифровања пре него што је започео рад на свом пројекту. Да би му помогла да почне да ради, ЦИА му је позајмила Еда Шита, скромног криптографа. И као што је то ред у шпијунажи, у цео посао увукла се блага параноја: Шит се са Санборном састајао на тајним локацијама на којима га је подучавао основама писања тајних шифара какве су користили европски шпијуни од касног 19. века па све до краја Другог светског рата. Шиту је, ипак, дискретно саветовано да би било најбоље да свог штићеника не упућује у најсавременије владине технике.

Како је посао одмицао, међутим, Санборн се потрудио да ни сам Шит не буде упознат са коначним одговорима. Предузео је опсежне кораке како би дешифровање поруке на скулптури било што теже. Отворени текстови треба да садрже намерно погрешно написане речи, док су додатне назнаке решења биле дате Морзеовом азбуком на другим деловима скулптуре раштрканим по комплексу, далеко од самог бакарног свитка.

Све ово помаже да се објасни зашто се последњи део шифре сада сматра Маунт Еверестом у свету разбијања шифара. Чак и уз помоћ процесора „пентијум” и софистицираног криптографског програма, Џим Гилогли, аматер љубитељ који је дешифровао остатак шифре, није успео да реши завршну мистерију. Резултат је загонетка која збуњује и усхићује њене поклонике и самим тим је зрела да је искористи љубитељ завере као што је Ден Браун.

Све чешће се чује да ће у Брауновом следећем роману, чији се излазак из штампе с нестрпљењем очекује касније у току године, скулптура „Криптос” заузимати значајно место. Сам наслов књиге, „Изгубљени симбол”, свакако да наводи на повезаност са шифровањем. Осим овога, Браун је током претходних неколико година у више наврата виђен како „њушка” по престоници, али ни сам аутор ни његов издавач „Даблдеј” нису вољни да кажу ма шта о новом пројекту.

Санборн је, међутим, забринут због Браунове помаме за „Криптосом”. Чак и данас има оних који су на њега љути што одбија да ода тајну четвртог текста, која би била кључ за његову загонетку.

„Овако имам неку врсту моћи”, каже аутор „Криптоса”. „На неки начин радије бих умро знајући да тајна није проваљена. Оног тренутка када уметничко дело изгуби своју мистерију, изгубило је много тога”, тврди Санборн.