Краљевски географи откривају нову Европу

Од нашег специјалног извештача
Лондон, маја – „Истуреног положаја, на рубу европске разделнице север–југ–исток–запад, Београд је одувек био мета освајачких сукоба. Тај Лазар међу градовима био је разорен двадесетак пута – и увек је успевао да поново оживи. За мога живота нацисти су растурили Београд, Немци и Руси тукли су се за град 1944. Американци и Британци бомбардовали су га 1999. године...” – са овим утиском у Београд је 2006. године ушао чувени светски путник Мајкл Пејлин (66), председник славног Краљевског географског друштва Велике Британије од 1. јуна ове године.

Неутажива жеља за путовањима, додиром са световима далеко од предвидиве цивилизације одвела је Пејлина на Северни и Јужни пол, у Сахару, па онда и на Хималаје. Географ у ренесансном значењу одважног радозналца неоптерећеног новчаним тескобама, Пејлин је почетком миленијума увидео да не зна готово ништа о источној половини Старог континента.

Погрешно представљана, игнорисана и трапаво згурана у термин „источна Европа”, регија са оне стране некадашње гвоздене завесе остала је многобројним истраживачким експедицијама недоступна због жилавог клишеа да „тамо ” царује депресивна беживотност. Да утврди истину, Пејлин је 2006. године кренуо у експедицију на „нову Европу”, коју је описао у истоименој књизи.

„Исток и запад Европе вековима деле заједничку историју и баштину. Треба да сазнамо више једни о другима, да научимо да поштујемо једни друге и да раскрстимо са прастарим концептом „нас” и „њих”, закључио је Пејлин пошто је обишао 20 држава, од Словеније до Турске, Естоније и Чешке.

Путник са жицом авантуре у крви, пасионирани љубитељ географије, Пејлин је недавно, на конкурсу за новог председника Краљевског географског друштва – био једини кандидат. Предстојећи мандат кормилара институције која је у претходна два века повела прве експедиције у срце Африке и Азије, на Северни и Јужни пол, а потом у недођије Амазоније, Борнеа и даље... неће бити једноставна мисија – већ се нашироко распреда у елегантно-колонијалном седишту друштва у елитном лондонском предграђу Кенсингтон.

„Долазак Мајкла Пејлина, глобтротера, глумца, комичара из трупе ’Монти Пајтон’, на чело једног од најславнијих учењачких друштава западног света – могао би бити његов најизазовнији подухват”, проценио је ових дана лондонски „Тајмс”.

Наиме, након двогодишњих унутрашњих превирања, прошле седмице на ванредној скупштини Краљевског географског друштва у Лондону избио је на површину –дубоки јаз.

Да ли је време великих експедиција заувек прошло? У ери „Гугла” и сателитске навигације, шта још мора „пешке” да се проучава? И ко ће још усред тешке економске кризе да финансира гломазна путешествија чија је научна вредност неизвесна?... Ове дилеме изазвале су прошлог понедељка жестоку двочасовну дискусију иза затворених врата друштва.

Група млађих чланова, уз подршку неких од најславнијих британских истраживача модерног доба, критиковала је „стару гарду” да је у последњих 10 година затрла „дух великих експедиција” које су широм света пронеле славу институције основане 1830. године.

„Од океанског амбиса до прашума северног Мозамбика, од стањених ледених плоча Арктика до слабо знаних обичаја појединих народа... на Земљи још постоји сила географских непознаница. Краљевско географско друштво треба, као некад, да поведе велике експедиције у непознато”, инсистирао је поларни истраживач Пен Хедоу. Председник друштва сер Гордон Конвеј инсистирао је на томе да је време романтичних авантура заувек прошло и да су „мања, академски фокусирана истраживања пробитачнија и више примерена времену”. На гласању табор „академиста” је победио, али су присталице великих експедиција добиле скоро 32 одсто гласова.

На Пејлину је сада да премости раскол и наново центрира бусолу Краљевског географског друштва Велике Британије.