Обама по Марксу и Фукујами

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, маја – Откуд сад ово, зар смо спали на његове смернице, чуде се купци у самоуслузи, пред штандом са кога их гледа карикатура Карла Маркса. Додатно их узбуђује асоцијативност цртежа где је „провокативни” лик оивичен кришкама хлеба, са српом и чекићем као обрвама.

Тако илустрованом насловном страницом, уз потпис: „Маркс, заиста? Зашто је сада важан”, часопис „Форин полиси” (ФП) даје прилог распламсалој расправи о узроцима, последицама и путевима за излазак из текуће америчке, па и глобалне, економске кризе. „Уље на ватру” нарочито досипају челници конзервативног језгра, сада опозиционих републиканаца, који реформистичког председника Барака Обаму често етикетирају не само као „социјалисту” (западноевропског типа) него и као „марксисту”, уз сугестије да он земљу „преусмерава ка пропасти какву је доживео некадашњи СССР”.

Широка преиспитивања

Теоретичари настоје да полемици одузму идеолошке црте. Па нуде две основне констатације о „оживљеном феномену”.

Прво, да ни шеф Беле куће ни његов курс немају везе с политички дефинисаним марксизмом, већ да је „садашњи заокрет улево умерен и представља неопходну меру корекције после префорсираног кретања удесно”. Друго, да је занимање за Маркса повећано не због тога што је тај немачки мислилац 19. века узет као симбол комунистичког покрета, већ превасходно зато што се „потврђују неке његове критике капитализма” које могу да се укомпонују у садашње вишеслојне напоре за преправке – унутар америчког модела.

У таквим комбинацијама Обамине реформе су подвргнуте незапамћено широким преиспитивањима, с погледима и уназад и унапред. Чак у распону – шта би Маркс рекао, а шта каже актуелни – Френсис Фукујама, такође филозоф и специјалиста за политичку економију, али који је за разлику од оновременог творца „историјског материјализма” прорицао системски „крај историје” уз образложење да после окончања хладног рата долази до „универзализације западне либералне демократије као коначног облика власти”.

Простор за разраду првог питања ФП је дао канадском марксисти, професору из Торонта Леу Паничу. Опсежни чланак почиње акцентима да је Маркс „предвидео” и успешну капиталистичку глобализацију и недавне крахове овдашњих финансијских гиганата. Затим, да је „знао” да капитализам „потхрањује” социјалну изолацију” која спречава да му се нађе „коренита замена”…

За превазилажење пасивности, наставља Панич, у „Капиталу” је препоручивао „хитно класно организовање пролетаријата” чији би први циљ био „победа у бици за демократију”. Садашње Обамине мере би, сугерише аутор, оценио као „савршени случај” задржавања процеса у калупу, а да корените промене могу да дођу само ако „претходно народ поново почне да мисли амбициозно”. И да Маркс, да је жив, не би могао да предвиди како ће окончати садашња криза, али да би је, вероватно, оценио као „наставак динамичног постојања капитализма”.

У ФП је, истовремено, објављен и напис Џона Џадиса, уредника у „Њу рипаблику”, који за себе каже да је, за разлику од многих, истрајно заступао став да „социјализам није ликвидиран с падом Берлинског зида”. Прецизира да социјализам совјетског и кубанског типа „нема никакав значај”, већ да „има у виду онај који практикују скандинавске земље, као и Аустрија, Белгија, Канада, Француска, Немачка и Холандија”. Њихове приступе карактерише као „либерални социјализам” и „мешавину капитализма и социјализма (са значајном улогом државе у регулисању тржишта и дистрибуцији дохотка)“.

Уједно сматра да је Обамин „стимулативни програм – први предлог буџета који представља не само квантитативни него и квалитативни раст економске и социјалне улоге власти”. Наредних година ће Американци одлучивати, сматра, о променама система, чија нова верзија „не мора да се зове социјалистичком, али која би била различита од садашњег”.

За промене се сада залаже и Фукујама. „Морамо да из запањености (посртањем концепта саморегулације тржишта) кренемо ка другачијем моделу капитализма, ако желимо да средимо нашу економију и повратимо бар део нашег кредибилитета у свету”, закључио је у анализи за магазин „Америкен интерест”.

„Нереалан доживљај”

Невоље у које је Америка упала (а за њом и свет) „нису неуспех капитализма, како неки желе да прикажу, већ су последица неуспеха америчке политике”, сматра. Али и оцењује да ће „криза оштетити поверење у либералну демократију и тржишну привреду”, у чему је Америка предњачила и чији су моделе саморегулације тржишта многи следили.

У Вашингтону и даље постоји нереалан доживљај домаћих и међународних размера кризе, каже Фукујама. Лично је, каже песимистичан у погледу Обаминог оптимистичког плана да ће се ствари „довести у ред” кроз неколико година и слути да ће рецесија бити „подужа”.

Један од кључних проблема види и у глобалним везама, уређеним тако да општи развој умногоме зависи од америчке потрошње, коју је свет, поготову Кина, од почетка новог века исфинансирао са „више од 5.000 милијарди долара”. Сада су Американци принуђени на штедњу, па ће то потрести све који су просперирали извозом у њу, констатује. Напомиње и да су претераном потрошњом и задуживањем овдашњи „бејбибумерси” (рођени у деценији после Другог светског рата) преоптеретила своје потомке…

Оба наведена приступа, марксистички и Фукујамин (који се у међувремену одрекао неоконзервативизма), сугеришу да, у тражењу изласка из кризе, треба очекивати даље промене. За чак – „нешто више” од „Обаминих мера”, чије досадашње домете овдашња опозиција види као „досад незабележено одступање од провереног националног модела”.

Обама не обраћа много пажње на полемике о његовим корацима. Ванредни изазови захтевају ванредне мере, каже. Досадашњи учинак му подржава солидна анкетна већина.