Уставом против блокаде

Устави показују сјај и беду друштвене стварности једне државе. Отуда јаке државе имају јаке уставе, док су слабе државе уставно недоречене. Прве, попут Сједињених Држава или Француске, уставним решењима обезбеђују политичкој елити ефикасне инструменте за управљање, док, друге, попут Србије, користе уставна решења као димне завесе у страначком позиционирању. Стога је према традиционалном српском уставном инжењерингу увек битније да се уставним параграфима остави одређени утисак него да се њима послужи у сврху реалног уређења друштва.

Постојећи Устав Србије најбоље сведочи о традиционалним апоријама српског уставног инжењеринга. Донесен у сврху демонстрирања воље државе да не одустане од Косова и Метохије, он носи на себи све мањкавости свог декларативног карактера и све противречности различитих партијских интереса.Већ је постало опште место да се указује на противречан положај председника републике у постојећем Уставу (чл. 111–121.) који има великидемократски легитимитет будући да се бира на непосредним изборима, али има ограничене ингеренције, те је у деловању, осим штуре напомене да „командује Војском”, ограничен недостатком било каквих реалних инструмената управљања који би били експлицитно поменути. Тако смо и дошли до постуставног парадокса да онај ко има најснажнији Уставом гарантован демократски легитимитет, може, на основу самог Устава, бити оптужен да се њиме нелегално служи.То нас доводи у безваздушни простор у коме је председник републике принуђен да пактира са политичким партијама, што га доводи у опасност да буде уцењиван, парадоксално, баш од оних партија које су му политички најближе, а које за сопствену подршку могу да му испоставе рачун кадгод хоће. Све то председника републике онемогућава да се у потпуности посвети „председавању” државом и увлачи га у лавиринте дневнополитичких надгорњавања у којима му може бити угрожен углед и ауторитет.

Надаље, у постојећем Уставу свемоћна је Народна скупштина (чл. 98–109) која је апострофирана као централно место одлучивања будући да она не само именује владу и остале државне органе већ „одлучује о рату и о миру и проглашава ратно и ванредно стање” (члан 99, параграф 5.). Не би ту никаквих проблема било са ингеренцијама скупштине, када би у њој постојалајаснаи стабилнапарламентарнавећина, којаби лако могладоносити одлуке, али проблем је у томешто у скупштини мноштво политичких партија испоставља своје захтеве државним органима држећи их као таоце различитих партикуларних интереса, па од свега добијамо праву карикатуру парламентарне демократије.

Србија се тренутно, као талац једног недореченог Устава, налази у сличној позицији у којој се налазила немачка Вајмарска република између два рата, или француска Четврта република након Другог светског рата, будући да су у обе државе анархичне партијске елите довеле до потпуне институционалне парализе.

Вајмарска република је пропала жртвујући грађанске слободе и дајући сваправа националсоцијалистичкој страховлади, док је француска Четврта република далаповерење деголистичким реформама које су нашле равнотежу између грађанских слобода и јаке и ефикасне државне власти.

Ми ћемо такође морати да приступимоуставним реформама које ће ојачати снагу грађанске Србије.

Понешто од тога слуте и актуелне власти, те је стога одскора почело да се говори о уставној реформи. Но, кренуло се из обрнутог смера, говором о регионализацији, што је потпуно контрапродуктивно, ако се претходно не дефинишу ингеренције кључних државних органа. Регионализација може изазвати додатну феудализацију државе ако не буде праћена истовременим оснаживањем надлежности централних државних органа попут институције председника републике или председника владе, уз смањивање могућности парламенту на политичку опструкцију. Успешна формула за нормално уставно функционисање Србије је она коју је применила француска деголистичка Пета република превазилазећи мањкавости конфузне Четврте републике. Та формула садржи јаког председника са извршним ингеренцијама, експертску владу и дводоми парламент (Сенат са представницима региона и Скупштину са представницима странака), при чему свако ради свој посао:председник не дозвољава да било ко, странка или финансијски центар, уцењуједржаву и брине се о њеним стратешким интересима, влада технички опслужује управу, Сенат омогућује да се задовоље интереси региона, а Скупштина да се чује и глас политичких странака, које су важне, али не и апсолутне.

Тако је обезбеђено ефикасно управљање државом уз очување свих грађанских и људских права, те је ова формула некоћ помогла Француској да се одбрани од политичког авантуризма и неизвесности те би у исту сврху могла сада да послужи и Србији.

научни сарадник у Институту друштвених наука