Порушен белег српског страдања

Ново Горажде – С првим данима Првог светског рата, 1914. године, положај српског становништва на подручју романијског и горњодринског краја био је изузетно тежак. Између осталог и због близине српске и црногорске границе коју су Аустроугари на све начине покушавали да ставе под своју контролу. Тада им у помоћ стиже црногорска војска под командом Јанка Вукотића, која је допрла чак надомак Сарајева, али су се убрзо морали повући. За њима је, у збеговима, кренуо и сав српски народ из ових крајева.

Најцрњи дани за овдашње Србе долазе кад колоне српских избеглица стиже аустроугарска војска. Хапсе их, пљачкају, неке убијају, а већину терају до првих железничких станица, одвозећи их композицијама са сточним вагонима у злогласне логоре, у Добој, Шопроњек, Пешту, Арад...

Врхунац аустроугарских злочина у овом крају збио се тих првих ратних дана 1914. на превоју Јабука, изнад Горажда, уз тек изграђени макадамски пут према Сарајеву. Из непрегледне избегличке колоне враћене из Црне Горе и теране у неке од логора смрти, ту, на Јабуци, издвојили су 50 највиђенијих и најугледнијих српских домаћина из околине Горажда, Праче, Пала, Сокоца и Рогатице.

Хроничари су забележили да су ове српске родољубе шуцкори (муслимански сарадници аустроугарског окупатора) натерали да сами себи ископају заједничку раку, након чега су их по групама над њом ликвидирали. Претходно су аустроугарски официри, пред окупљеним избеглицама, запретили "да то исто чека све оне који не буду лојални њиховој власти".

Тада су на Јабуци стрељани и закопани у заједничку гробницу Срби из познатих породица Каблар, Шкипина, Фуртула, Цицовић, Шарац, Ћосовић, Ковачевић, Симић, Јовичић, Клачар, Вукадин, Ђоковић, Хелета, Нешковић, Новосел, Абазовић, Шибалија, Пурковић, Вуковић и Крстановић.

Све до краја Првог светског рата родбини ликвидираних Срба на ово стратиште био је забрањен приступ. Спомен-обележје у знак сећања на њихову мученичку смрт тек 1937. подигла је Краљевина Југославија. На каменом озиданој куполи стајао је бели мермерни крст, а испод њега плоча са именима и презименима стрељаних српских родољуба и кратким текстом: "Овдје су 1914. године од стране аустроугарског окупатора стријељани ови невини људи, положивши своје животе у одбрани српског народа и Србије!" На скромној свечаности споменик је открио тадашњи председник владе Богољуб Јевтић, истичући да он представља симбол борбе српског народа против освајача.

По избијању Другог светског рата, 1941. године, споменик на Јабуци руше муслимански екстремисти укључени у непријатељске формације. Обновљен је шездесетих година прошлог века. Али, сценарио мржње према свему што је српско се понавља. У ратном вихору, септембра 1992, поново га руше и скрнаве муслимански екстремисти из Горажда.

У таквом стању он је и данас. Уосталом, и као сва околна, раштркана српска села око Јабуке. Повратак је скоро никакав јер се куће споро или уопште не обнављају. Фреквентни регионални пут углавном се користи као веза између федералног Горажда и федералне општине Пале-Прача, а цело ово планинско подручје које након Дејтона припада новоформираној општини Ново Горажде буквално је издвојено и запостављено у сваком погледу.

У општини Ново Горажде одавно намеравају да, уз обнову инфраструктуре и порушених кућа, врате предратне становнике, те да обнове и ово спомен-обележје на Јабуци, како би се на достојан начин одужили прецима који су ту положили живот само зато што су били Срби.

Но, све се то неоправдано одлаже, а и више пута обећавана финансијска помоћ Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске никако да буде оперативна.

На обнову Спомен-обележја стрељаним Србима на Јабуци, давне 1914. године, с правом чекају и њихови бројни потомци.