Музеј предмета са места злочина

Порука од Џека Трбосека и отровни кишобран којим је 1978. убијен бугарски дисидент Георги Марков само су неки од предмета смештених у слабо осветљеним просторијама на првом спрату нове зграде Скотланд јарда.

Ако се буде остварила идеја о новом музеју у част хитних служби (полиције, ватрогасаца, хитне помоћи), коју подржава и градоначелник Лондона Борис Џонсон, туристи који „преживе” Дворану страве у Музеју Мадам Тисо имаће још једно мрачно место за обилазак, где ће све ове предмете моћи да виде.

Сведочанства о неким од најстрашнијих злочина за последњих 135 година до сада су била на располагању само полицији за едукацију стручњака и ретким изузецима.

„Црни музеј” су, како пише лондонски „Тајмс”, обилазили амбасадори и посланици британског парламента, док на сајту Метрополитен полиције стоји да су се у књигу посетилаца уписали и писац сер Артур Конан Дојл, „отац” Шерлока Холмса, краљ Едвард Седми и још неки.

Пошто је 1869. парламент усвојио закон којим је полицији дао право да задржи део личних предмета затвореника у образовне сврхе, извесни инспектор Нијем је почео да прави збирку, а први посетиоци – главешине Скотланд јарда – прегледали су је 1877. Исте године је новинару „Обзервера” забрањен улазак и он му је у једном каснијем тексту дао назив „Црни музеј”, који се задржао, мада је он званично Музеј злочина.

У просторијама се данас налази 20.000 предмета за које је задужен пензионисани полицајац Алан Мекормик.

Ту је сачуван пиштољ којим је Рут Елис 1955. убила свог љубавника Дејвида Блеклија. Њих су у филму „Плес са странцем” из 1985. глумили Миранда Ричардсон и Руперт Еверет.

На полицама је такође кофер из кога искаче отровна игла и којим су озлоглашена браћа Креј наводно хтела да убијају сведоке оптужбе у процесима који су се против њих водили. „Случај кофер” је био преслаб основ за тужбу, мада су браћа по другим оптужницама осуђена и провела цео живот у затвору.

Један од језивијих предмета је двоглед који избацује шиљке право у очи онога ко покуша да „изоштри слику”.

Бивши заменик шефа Скотланд јарда Енди Хејман описао је свој први сусрет са овим мрачним музејом и каже да у потпуности подржава идеју.

„Плашио сам се да не показујем довољно поштовање према жртвама. После неколико тренутака, бригу су заменили фасцинација и интересовање”, каже Хејман.

То је, међутим, управо оно због чега се чују критике на рачун планираног пројекта – да би излагање предмета представљало величање злочинаца и непоштовање жртва и њихових породица.

Ипак, Брајан Колман, градски одборник, већ види редове клинаца који чекају у реду да купе улазницу и предвиђа велику зараду која ће добро доћи у време економске кризе.

Иако је било гласина да се у „Црном музеју” налази тајни документ који открива идентитет Џека Трбосека, то није тачно. Од злогласног серијског убице тамо се чува окрвављена дописница, у којој се он извињава што није био у могућности да полицији пошаље уво последње жртве.

Међу суровијим причама о којима ће евентуални музеј сведочити биће она о Херијет Лејн, коју је невенчани супруг убио и закопао испод куће на Ист Енду. У музеју се чувају остаци њене косе, дугмад и минђуше који су пронађени на месту где је тело било закопано, па чак и меци извађени из лобање и комад коже, изложен испод стакленог поклопца, који је био кључан за идентификацију.

У „Црном музеју” виси и одело доктора Вотсона, али не оног Шерлоковог, већ Џона Селбија Вотсона, директора школе, који је убио супругу, а онда безуспешно покушао да изврши самоубиство гутањем цијанида. Умро је у затвору. Крваве мрље на рукавима у време истраге биле су једва видљиве, јер се убица потрудио да детаљно опере одело, али су сада сасвим уочљиве.

Уздахе ужаса изазивају и „маске смрти”, гипсани отисци који су се некада изливали на лицу затвореника после вешања и слали на френолошке анализе. Оне донете из затвора Њугејт са високе полице „гледају” саблажњене ретке посетиоце.

Одборник Колман каже да ће материјал бити изложен не да изазове „јефтино узбуђење” него да покаже и образује.

Слично је мислио и Орсон Велс док је својевремено радио документарну радијску серију за Би-Би-Си, испредајући причу око сваког предмета из „складишта убица”.

„Овим доказима не треба да се баве само криминолози, већ свако ко проучава нечовечност човека према другом човеку”, рекао је Велс.

Ј. Каваја