БЕОГРАДСКЕ ТРУБЕ

Превише је дана у српској историји које смо дочекивали са зебњом и стрепњом. Имали смо и рокове и ултиматуме, лоше предзнаке и олако уздање у могућност да се проблем реши сам по себи. Наравно, ако га у томе не будемо ометали. Било је дана у којима смо изазивали и призивали судбину, или је искушавала она нас, углавном недовољно спремни да се суочимо са епилогом кризе, ма какав он био. У ствари, још не знамо шта је то и шта нас може дочекати у сатима и данима који следе.

Данас је такав дан. Месецима најављиван као трауматична граница између ишчекивања и решења. Иначе су у оптицају били, и још су тамо, разни синопсиси избављења или нових узалудних лутања. Влада је направила акциони план, али тај папир је државна тајна: "не отварати пре знака за узбуну"!

Може се разумети дискреција политичког врха, који свакако има у виду најгору солуцију. Од ње се и полази када се она очекује! Самопроглашење Косова за државу биће болно кидање интегритета наше државе и опасан потрес самопоштовања.

Та екстремно непријатна осећања биће потенцирана једностраним, али важним, признањима таквог акта. У том часу, или нешто доцније, проблем може да ескалира и до "критичне масе" насиља. Разлози су на истом месту, али уз ригорозно сукобљене мотиве. Приштина би, на пример, (врло вероватно) покушала да успостави контролу над "читавом територијом" коју је управо прогласила државом. Шта би се у том случају догодило са Косовском Митровицом и српским енклавама?

То су већ потенцијална жаришта тешких оружаних инцидената, да не кажемо нешто злокобније. Изгледа да се Кфор у последњих двадесетак дана озбиљно спрема за "дан Д". Посебно за ону варијанту о којој се говорило само узгредно. А она се састоји у могућем, чак вероватном, сукобу између АНА и Кфора.

У прошли четвртак усхићени новинар хрватске телевизије рапортирао је о спремности АНА да "спречи инвазију из Србије". Гомила људи са црним чарапама преко глава сликала се за ХРТ, показујући да поседују прилично добру опрему и лако наоружање. Иста телевизија је показала Албанце који живе у Загребу, који једва чекају "ногометни сусрет Косова и Хрватске".

"Отпор српској инвазији" је друго име за напад на Митровицу и енклаве. Ако Кфор добро ради свој посао, његов сукоб са АНА скоро да се не може избећи. Припрема за "најгору солуцију" морала би да има бар две темељне ставке: како сачувати Србе на Косову! Како сачувати Србију од опасне политичке филозофије да "она не може опстати без Косова!" Ако не може, шта би био излаз, где је та оптимистичка верзија пропасти.

Због тога стратегија Србије у најгорој солуцији не би морала да се састоји у очекивању или потенцирању сукоба између косовске гериле и Кфора. Мада има много услова који би могли да их доведу до обрачуна. И тај судар би могао да буде опасан у случају неодлучности Кфора, јер би све то произвело нови ниво хаоса без контроле.

Али тражење савезника за спас Срба је императив. Тако смо дошли у апсурдну позицију: помоћ морамо потражити од оних са којима смо у све тежој свађи. Постоји, наравно, још једна могућност: да затегнемо колане и опанке, покупимо људства и муниције колико имамо, позовемо се на клетву Лазареву, па у рат. Народ каже, "ком опанци – ком обојци!" А на Косову опанака једва да има.

Саветник премијера, господин Симић, изашао је у јавност са ведрим открићем да је и рат правно средство, па ако је већ тако, наше је право да га водимо. Бар да експлицитно не искључимо оружани сукоб као адут који (можда) кријемо у рукаву. Може бити да саветник зна више од обичних родољуба, јер да није тако не би се стално дружио са првим министром. Један важан војнички принцип иначе је садржан у односу према оружју: ако си већ исукао сабљу, онда је и употреби!

Било би наопако ако је господин саветник овлашћен да прети "другим правним средствима", који су рат. Тако је учење Клаузевица заменио личном ратном доктрином. Министар одбране, који би морао да шири око себе победнички оптимизам, склон је да каже да рата неће бити. Исто говори министар спољних послова. Ништа од рата! Бар што се тиче нас. Али, кога слушати, ми ипак имамо коалициону владу!

Можда Србија заиста има снаге да сачува себе од горе судбине него што је ова на данашњи дан, и да Срби на Косову дочекају оно што се има догодити без нових траума. Морамо веровати да српски политички врх у свом тајном плану има сет добрих одговора на најснажније ударе који нас могу задесити.

Али, да ту неће бити удара против сопствених грађана. Као што је, на пример, ванредно стање, које упорно призивају неки људи, неспремни да се без заштите цензуре и полицијског часа суоче са питањем: где си био и са ким си вечерао кад је све ово започело!