Живот у времену безнађа

Филм "Хадерсфилд" је и више него успела екранизација истоимене позоришне представе, па дебитанту редитељу Ивану Живковићу и зарад тога ваља дати добре оцене. Међутим, много је интригантније то како се он испетљао из тешког задатка који је себи поставио. А то је да једну, у основи статичну форму са сопственим унутрашњим законитостима, подреди законитостима покретних слика.

За овакву авантуру потребна је и доза храбрости и доза лудости (љубав је очигледна), али дебитант Живковић, испоставља се, зрело размишља. Чврст ослонац проналази у дубински психолошко сложеном и дијалошки захтевном тексту Угљеше Шајтинца (заједно са Дејаном Николајем Краљачићем написао и сценарио за филм) и глумачкој снази, а себи намењује улогу дискретног али сигурног водича додатно ојачаног филмском фотографијом Владана Павића, монтажним резом Марка Глушца, дискретном али функционалном музиком Ирине Дечермић. Резултат тога је успешно изведен ноар-филм, горка и упечатљива драма о безнађу, о изгубљеним генерацијама, измрцвареним сопственом сензибилношћу и немогућношћу да се изађе из колективног ћорсокака који упорно траје у последњој деценији.

Јунаци филма су истовремено и житељи малог банатског града у државној заједници која је прскала по шавовима, и припадници млађе генерације која се није снашла у историјском ковитлацу већ се раслојила у низ појединачних, несрећних судбина. Некадашњи привредни моћници оборени су на тло и онесвешћени сопственим безнадежним пијанством, млади су преко ноћи постали егзистенцијално незадовољни и неостварени тридесетогодишњаци, а они најмлађи – тинејџери, препуштени су сексуалном блуду и скарадностима. Време догађаја је време садашње. Дакле, време горчине, разочарења, моралног посрнућа и ломљења свих илузија. Даље од тога се не може.

Смер драме води у дубину из које сваки од јунака излази са вешто и суштински дограђеном карактеризацијом, а њена структура (драме) поприма облике приче у причи. Ону основну, полазишну, чини сукоб оца и сина. Међутим, није то типични сукоб генерација, већ сукоб два животно унижена и зато деструктивна човека: оца (робустан а топао и дискретан Јосиф Татић) који је изгубио прошлост и сина (изврстан Горан Шушљик) који је изгубио путању ка будућности.

Унутар те основне приче развијају се и оне друге, ништа мање важне, с којима се разоткривају сви могући разлози промашености једне генерације, а у тај зачарани круг уплетена је и једна девојчица (упечатљива Сузана Лукић), која својим детињастим атрибутима, а узбудљивим телом, потцртава сву трагичност и загушљивост атмосфере филма.

Лик Раше (Шушљик), младића неистрошене али занемарене интелектуалности, замајац је целокупне приче, иницијатор радње и развоја догађаја, произвођач сукоба. Насупрот њему најдиректније је проширено метафорички лик умно и физички поремећеног Ивана, чије је повремено појављивање у функцији заустављања радње зарад преиспитивања онога што се догађало. Небојша Глоговац је као Иван маестралан, а његова, и по вертикали и по хоризонтали слојевита и сложена глумачка игра, захтева много ширу анализу него што то омогућавају редови једне дневноновинске филмске критике.

Главним јунацима придружени су и њихови колоритни другари: Дуле (Војин Ћетковић) који се мири са бедним чиновничким службовањем и раним устајањем, и Игор (Дамјан Кецојевић) из Хадерсфилда, у којем ради до потпуног исцрпљења, романописац (Предраг Мики Манојловић) у функцији блискијег појашњења главног лика, Иванова мајка (Јелисавета Сека Саблић)...

Али, ту је и још један, посебан лик. Он се не види, већ одражава као узрок и као последица у сваком од филмских јунака. То је горопадна и стасита мајка-отаџбина, што стално нешто захтева, командује и виче. А колико пружа?

Филм "Хадерсфилд" јесте од оне врсте што удара у стомак и надражује сузне жлезде, али га вреди и треба гледати. Нуди прочишћење.