Život u vremenu beznađa

Film "Hadersfild" je i više nego uspela ekranizacija istoimene pozorišne predstave, pa debitantu reditelju Ivanu Živkoviću i zarad toga valja dati dobre ocene. Međutim, mnogo je intrigantnije to kako se on ispetljao iz teškog zadatka koji je sebi postavio. A to je da jednu, u osnovi statičnu formu sa sopstvenim unutrašnjim zakonitostima, podredi zakonitostima pokretnih slika.

Za ovakvu avanturu potrebna je i doza hrabrosti i doza ludosti (ljubav je očigledna), ali debitant Živković, ispostavlja se, zrelo razmišlja. Čvrst oslonac pronalazi u dubinski psihološko složenom i dijaloški zahtevnom tekstu Uglješe Šajtinca (zajedno sa Dejanom Nikolajem Kraljačićem napisao i scenario za film) i glumačkoj snazi, a sebi namenjuje ulogu diskretnog ali sigurnog vodiča dodatno ojačanog filmskom fotografijom Vladana Pavića, montažnim rezom Marka Glušca, diskretnom ali funkcionalnom muzikom Irine Dečermić. Rezultat toga je uspešno izveden noar-film, gorka i upečatljiva drama o beznađu, o izgubljenim generacijama, izmrcvarenim sopstvenom senzibilnošću i nemogućnošću da se izađe iz kolektivnog ćorsokaka koji uporno traje u poslednjoj deceniji.

Junaci filma su istovremeno i žitelji malog banatskog grada u državnoj zajednici koja je prskala po šavovima, i pripadnici mlađe generacije koja se nije snašla u istorijskom kovitlacu već se raslojila u niz pojedinačnih, nesrećnih sudbina. Nekadašnji privredni moćnici oboreni su na tlo i onesvešćeni sopstvenim beznadežnim pijanstvom, mladi su preko noći postali egzistencijalno nezadovoljni i neostvareni tridesetogodišnjaci, a oni najmlađi – tinejdžeri, prepušteni su seksualnom bludu i skaradnostima. Vreme događaja je vreme sadašnje. Dakle, vreme gorčine, razočarenja, moralnog posrnuća i lomljenja svih iluzija. Dalje od toga se ne može.

Smer drame vodi u dubinu iz koje svaki od junaka izlazi sa vešto i suštinski dograđenom karakterizacijom, a njena struktura (drame) poprima oblike priče u priči. Onu osnovnu, polazišnu, čini sukob oca i sina. Međutim, nije to tipični sukob generacija, već sukob dva životno unižena i zato destruktivna čoveka: oca (robustan a topao i diskretan Josif Tatić) koji je izgubio prošlost i sina (izvrstan Goran Šušljik) koji je izgubio putanju ka budućnosti.

Unutar te osnovne priče razvijaju se i one druge, ništa manje važne, s kojima se razotkrivaju svi mogući razlozi promašenosti jedne generacije, a u taj začarani krug upletena je i jedna devojčica (upečatljiva Suzana Lukić), koja svojim detinjastim atributima, a uzbudljivim telom, potcrtava svu tragičnost i zagušljivost atmosfere filma.

Lik Raše (Šušljik), mladića neistrošene ali zanemarene intelektualnosti, zamajac je celokupne priče, inicijator radnje i razvoja događaja, proizvođač sukoba. Nasuprot njemu najdirektnije je prošireno metaforički lik umno i fizički poremećenog Ivana, čije je povremeno pojavljivanje u funkciji zaustavljanja radnje zarad preispitivanja onoga što se događalo. Nebojša Glogovac je kao Ivan maestralan, a njegova, i po vertikali i po horizontali slojevita i složena glumačka igra, zahteva mnogo širu analizu nego što to omogućavaju redovi jedne dnevnonovinske filmske kritike.

Glavnim junacima pridruženi su i njihovi koloritni drugari: Dule (Vojin Ćetković) koji se miri sa bednim činovničkim službovanjem i ranim ustajanjem, i Igor (Damjan Kecojević) iz Hadersfilda, u kojem radi do potpunog iscrpljenja, romanopisac (Predrag Miki Manojlović) u funkciji bliskijeg pojašnjenja glavnog lika, Ivanova majka (Jelisaveta Seka Sablić)...

Ali, tu je i još jedan, poseban lik. On se ne vidi, već odražava kao uzrok i kao posledica u svakom od filmskih junaka. To je goropadna i stasita majka-otadžbina, što stalno nešto zahteva, komanduje i viče. A koliko pruža?

Film "Hadersfild" jeste od one vrste što udara u stomak i nadražuje suzne žlezde, ali ga vredi i treba gledati. Nudi pročišćenje.