Сила се и даље рачуна

У Москви је прошле недеље одражана прва рунда нових преговора између Русије и САД о смањењу нуклеарних арсенала две земље. За почетак, посао је поверен представницима делова министарстава (дипломатских и војних) која се по природи посла баве овом проблематиком. Сусрет је одржан подаље од знатижељних новинара тако да је једина ваљана информација која је процурила у јавност она да ће се следећа рунда разговора водити од 1. до 3. јуна у Женеви. Слични преговори вођени су и раније у оквирима програма СТАРТ-1 и СТАРТ-2, којима ускоро истиче рок важења.

Питање нуклеарног разоружања једно је од централних у односима две силе, али истовремено и оно које се, сем поменутих, животно дотиче и свих других јединки на нашој планети. Свет је, наиме, одавно суочен са сазнањем да и Руси и Американци имају сасвим довољно нуклеарних бојевих глава да могу Земљу да располуте у трену, и када год пожеле. Управо то сазнање било је основа на којој су почивала правила међународног понашања током „хладног рата“, од шездесетих година па све до пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза.

Уништење трећином арсенала

САД су успеле да искористе вакуум настао између пропасти СССР-а и успона нове Русије како би се приближиле, практично, до самих граница бивше социјалистичке матице. Логика америчких стратега у том периоду била је сасвим једноставна: продрети што даље, да би се приликом евентуалног повлачења имало чиме трговати. Али та ера је окончана и вашингтонској администрацији је постало јасно да би сваки следећи корак ка истоку европског континента могао да буде веома опасан. Управо стога су Украјина и Грузија, као потенцијално најинтересантнији кандидати за чланство у НАТО-у, остављени „на чекању“.

Према неким изворима, Русија тренутно поседује 5.162 нуклеарне бојеве главе спремне за употребу, плус још око 14.000 у резерви. Са своје стране, Американци могу да се ослоне на 4.075 активних нуклеарних глава и још 5.400 ускладиштених. Паритет у суштини и нема неку нарочиту „тежину“, пошто је за потпуно уништење наше цивилизације довољна и трећина наведеног арсенала. Али је и те како битан уколико дође до смањења истог. Као у претходном закључку о „простору којим би Американци, у случају повлачења, могли да тргују“, слично може да се каже и за Русе када је реч о смањењу броја нуклеарних глава. Имају их довољно за сваку рачуницу.

Ипак, најважније питање које се поставља јесте колико су две земље, али и остале садашње и будуће нуклеарне силе, спремне да се одрекну такве моћи? Наиме, како наводе поједини аналитичари, прошлогодишњи петодневни рат између Русије и Грузије показао је да је војна сила и даље кључни фактор у глобалној политици. Иако је у старту било јасно да у поменутом окршају Грузија, једноставно, нема шта да тражи, ниједна земља није ни помислила да испуни своју међународну обавезу (установљену, између осталог, и повељом Уједињених нација) и војно притекне у помоћ кавкаској републици. Реакција Вашингтона свела се тек на дизање обрва и апеле двема странама да обуставе сукоб. НАТО је скренуо поглед на другу страну... „Сакашвили је сам крив!“, гласила је унисона пресуда.

Најбизарнија је у свему била изјава представника за штампу ЕУ Мартина Селмајра: „Не можемо тамо да шаљемо оружане снаге, али можемо са Русијом да разговарамо о трговини и економској политици. Ми смо економска сила!“ Педесет година након фактичког оснивања Уније испоставило се да европска породица нема одговор на могуће оружане претње, ни са стране истока, ни са стране запада, па ни из правца југа (мисли се, пре свега, на Иран). А при томе, две кључне војне силе у Унији, Велика Британија и Француска, такође су нуклеарне силе.

Као модни детаљ

Укратко, без обзира на то ко је узроковао рат чији је резултат био коначни распад грузијске државе, чињеница је да је обновљена руска војна моћ (сабрана, између осталог, и у оним нуклеарним бојевим главама) запушила уста и најжешћим противницима политике Кремља, па и његовим најмоћнијим војним противницима. Чак је и привремени долазак ратних бродова САД у близину грузијске обале правдан искључиво хуманитарним циљевима. А, подсетимо, Грузија је један од најважнијих америчких партнера у овом делу света.

Зато се и намеће питање: где ће нас одвести нови нуклеарни преговори Русије и САД? У Вашингтону нису вољни да одустану од инсталирања делова америчког антиракетног штита у Пољској и Чешкој, иако су експерти побили све тврдње о његовој ефикасности. Са друге стране, Руси свој одговор формулишу кроз „искандере“, чија је ефикасност на европском простору неупитна. Обе стране све то врло добро знају, па ипак играју преговарачку игру.   

Биће, како тврде поједини аналитичари, да су нуклеарне ракете поново у моди. Треба се надати да ће такве и остати – само као модни детаљ.