Са мирисом дуња

Кад крочите на имање породице Ковачевић и прођете кроз лук беле капије, као да сте ушли у неку вилинску бајку. Наоколо зеленило, негован травњак, бокори мирисних ружа, украсно шибље, покоја агава... Домаћица, госпођа Мица, госте дочекује уз освежење – слатко од јагода и воду из бунара, са 40 метара дубине, од које се магли чаша. Бунар покривен бибер црепом на којем се, као украс, разбокорила чуваркућа. Зградице с упечатљиво обојеним тишлерајем, мале, живописне, по мери човека... Само је једна маркантна, са две куле, због чега се и дичи именом „вила“ .

Све делује старински, а није, јер је грађено једно по једно последње три деценије и још се дограђује. Сваки детаљ уклапан је са стилом.

Уметничке душе су у овој кући најпре домаћица, која је у шабачком музеју као секретар провела читав радни век дружећи се са уметницима, а онда и син Филип, који је завршио студије историје уметности.

Нешто зидали, нешто рушили...

На имању породице Ковачевић некад је била стара кућа, у којој на крају није живео нико, јер су и бака као и млађи до пре неколико година живели у Шапцу. Мислили су најпре да то буде викендица. Саградили су једну малу кућу са тремом и кровом на четири воде, какве су биле некадашње, традиционалне. Она је била језгро око којег је све после саграђено.

(/slika2)Од викендице на почетку проширивали су имање и дозиђивали зграде са намером да то буде за две породице – садашњу и будућу, синовљеву. И он је учествовао у свим радовима, креацији, идејама. Много је урађено на екстеријеру. Пре 30 година требало се најпре изборити са кукурузима око куће, а онда је све култивисано тако да данас изгледа као шпанска хацијенда. Мицин супруг Станислав је вешт да направи све што види и што у кући треба – а треба свашта, па обоје раде по 16 сати дневно. Упркос томе, лепа и љубазна реч увек су резервисани за њихове госте.

– Кад је било пара ми смо зидали, кад није било ми смо рушили дотрајале куће које су сметале – присећа се наша домаћица.

Све је опремљено старинским намештајем. Нешто су добијали на поклон, лечили од жишка, нешто су куповали или набављали по старим кућама. Највећи део је пренет из старе бакине куће из Прова, одакле је Мица потекла: комода са три фиоке, мамин девојачки орман, синија, сада заштитни знак куће, на којој су својевремено ручавали, бакин девојачки пешкир с краја 19. века са извезеним именом „Десанка Исаиловић“. Уз помоћ Станислава пресељене су, у целини, и ковачница Мициног деде Ђорђа и столарска радионица њеног оца Срећка, са алатом који је сам ручно направио. У кући су и данас дедин троножац на којем је најрадије седео и столичица коју је отац за унуке правио.

И читав амбар је пренет, ту је сада етнособа у којој су предмети који су припадали мами, баки и деди: стари девојачки кревет са високим узглављем, колевка, шкриња, ручни радови, ћилими... Идеју да и другима омогуће да у томе уживају покренули су Мица и син по савету пријатеља, а у складу са „ветром“ који овим крајем „ћарлија“ – сеоским туризмом.

Домаћа туршија и козји сир

Промоција је била 21. јуна 2006. када су се ту окупили људи из Туристичке организације Србије, Удружења предузетника Србије и представници 20 општина. Још раније су на њиховом имању приређиване изложбе слика, одржаване ликовне колоније, концерти изворне музике на којима су се натпевали момци из Поцерине, музицирали ученици Музичке школе у Шапцу. Приређена је и ревија моде у етностилу ауторке Марије Иванковић, по штимунгу изузетна: гореле су бакље, лампиони, фењери, било је 200 гостију, чула се тиха музика, сви расположени... Тако је до изражаја дошла Мицина професија – повезивање разнородних области културе.

Једна од понуда њиховог етноцентра је и здрава храна, па гости ту могу од сељака да купе домаће слатко и пекмез од шљива, јабука, крушака, јагода, кувани парадајз, ајвар и осталу туршију, као и козји сир и млеко, које гости обожавају.

Храну за госте Мица припрема на начин како су некад баке и тетке својима спремале: супу са домаћим резанцима, печено пиле, лепиње и погаче, проју, сармице од зеља, прокељ са сувим месом. А на крају, зна се – пита с јабукама или штрудла с маком.

Кућа је пуна и аутентичног стилског намештаја, слика, живописних детаља, сточића с ногарима сингерице а таблом у мозаику, старинских пегли из којих „извирује“ цвеће, па тканица, нецаних завеса, кутија које је Мица својом руком осликала...

Град Шабац има дугу културну традицију, а туристичку тек ствара. Ово је допринос породице Ковачевић. Општина им је уредила паркинг, поставила сигнализацију која гостима помаже да их лако пронађу... Ако желите да се осећате као у гостима код омиљене тетке, где из прозора миришу дуње, а да уживате у комфору хотела, вила на брегу у Варни биће вам баш по мери.