Sa mirisom dunja

Kad kročite na imanje porodice Kovačević i prođete kroz luk bele kapije, kao da ste ušli u neku vilinsku bajku. Naokolo zelenilo, negovan travnjak, bokori mirisnih ruža, ukrasno šiblje, pokoja agava... Domaćica, gospođa Mica, goste dočekuje uz osveženje – slatko od jagoda i vodu iz bunara, sa 40 metara dubine, od koje se magli čaša. Bunar pokriven biber crepom na kojem se, kao ukras, razbokorila čuvarkuća. Zgradice s upečatljivo obojenim tišlerajem, male, živopisne, po meri čoveka... Samo je jedna markantna, sa dve kule, zbog čega se i diči imenom „vila“ .

Sve deluje starinski, a nije, jer je građeno jedno po jedno poslednje tri decenije i još se dograđuje. Svaki detalj uklapan je sa stilom.

Umetničke duše su u ovoj kući najpre domaćica, koja je u šabačkom muzeju kao sekretar provela čitav radni vek družeći se sa umetnicima, a onda i sin Filip, koji je završio studije istorije umetnosti.

Nešto zidali, nešto rušili...

Na imanju porodice Kovačević nekad je bila stara kuća, u kojoj na kraju nije živeo niko, jer su i baka kao i mlađi do pre nekoliko godina živeli u Šapcu. Mislili su najpre da to bude vikendica. Sagradili su jednu malu kuću sa tremom i krovom na četiri vode, kakve su bile nekadašnje, tradicionalne. Ona je bila jezgro oko kojeg je sve posle sagrađeno.

(/slika2)Od vikendice na početku proširivali su imanje i doziđivali zgrade sa namerom da to bude za dve porodice – sadašnju i buduću, sinovljevu. I on je učestvovao u svim radovima, kreaciji, idejama. Mnogo je urađeno na eksterijeru. Pre 30 godina trebalo se najpre izboriti sa kukuruzima oko kuće, a onda je sve kultivisano tako da danas izgleda kao španska hacijenda. Micin suprug Stanislav je vešt da napravi sve što vidi i što u kući treba – a treba svašta, pa oboje rade po 16 sati dnevno. Uprkos tome, lepa i ljubazna reč uvek su rezervisani za njihove goste.

– Kad je bilo para mi smo zidali, kad nije bilo mi smo rušili dotrajale kuće koje su smetale – priseća se naša domaćica.

Sve je opremljeno starinskim nameštajem. Nešto su dobijali na poklon, lečili od žiška, nešto su kupovali ili nabavljali po starim kućama. Najveći deo je prenet iz stare bakine kuće iz Prova, odakle je Mica potekla: komoda sa tri fioke, mamin devojački orman, sinija, sada zaštitni znak kuće, na kojoj su svojevremeno ručavali, bakin devojački peškir s kraja 19. veka sa izvezenim imenom „Desanka Isailović“. Uz pomoć Stanislava preseljene su, u celini, i kovačnica Micinog dede Đorđa i stolarska radionica njenog oca Srećka, sa alatom koji je sam ručno napravio. U kući su i danas dedin tronožac na kojem je najradije sedeo i stoličica koju je otac za unuke pravio.

I čitav ambar je prenet, tu je sada etnosoba u kojoj su predmeti koji su pripadali mami, baki i dedi: stari devojački krevet sa visokim uzglavljem, kolevka, škrinja, ručni radovi, ćilimi... Ideju da i drugima omoguće da u tome uživaju pokrenuli su Mica i sin po savetu prijatelja, a u skladu sa „vetrom“ koji ovim krajem „ćarlija“ – seoskim turizmom.

Domaća turšija i kozji sir

Promocija je bila 21. juna 2006. kada su se tu okupili ljudi iz Turističke organizacije Srbije, Udruženja preduzetnika Srbije i predstavnici 20 opština. Još ranije su na njihovom imanju priređivane izložbe slika, održavane likovne kolonije, koncerti izvorne muzike na kojima su se natpevali momci iz Pocerine, muzicirali učenici Muzičke škole u Šapcu. Priređena je i revija mode u etnostilu autorke Marije Ivanković, po štimungu izuzetna: gorele su baklje, lampioni, fenjeri, bilo je 200 gostiju, čula se tiha muzika, svi raspoloženi... Tako je do izražaja došla Micina profesija – povezivanje raznorodnih oblasti kulture.

Jedna od ponuda njihovog etnocentra je i zdrava hrana, pa gosti tu mogu od seljaka da kupe domaće slatko i pekmez od šljiva, jabuka, krušaka, jagoda, kuvani paradajz, ajvar i ostalu turšiju, kao i kozji sir i mleko, koje gosti obožavaju.

Hranu za goste Mica priprema na način kako su nekad bake i tetke svojima spremale: supu sa domaćim rezancima, pečeno pile, lepinje i pogače, proju, sarmice od zelja, prokelj sa suvim mesom. A na kraju, zna se – pita s jabukama ili štrudla s makom.

Kuća je puna i autentičnog stilskog nameštaja, slika, živopisnih detalja, stočića s nogarima singerice a tablom u mozaiku, starinskih pegli iz kojih „izviruje“ cveće, pa tkanica, necanih zavesa, kutija koje je Mica svojom rukom oslikala...

Grad Šabac ima dugu kulturnu tradiciju, a turističku tek stvara. Ovo je doprinos porodice Kovačević. Opština im je uredila parking, postavila signalizaciju koja gostima pomaže da ih lako pronađu... Ako želite da se osećate kao u gostima kod omiljene tetke, gde iz prozora mirišu dunje, a da uživate u komforu hotela, vila na bregu u Varni biće vam baš po meri.