Бокал у девојачкој соби

У строгом центру Крушевца, у близини Споменика косовским јунацима, поред саме пешачке зоне налази се Кућа Симића. Као што и приличи старим господским кућама, од којих су само ретке преостале, а међу њима и ова, најстарија у целом Лазаревом граду. Некада је припадала Симићима, чувеној фамилији из београдске Сремчице.Kроз свој, за једну балканску кућу дуг век, често je мењала власнике, једно врeме била je и Mузеј народноослободилачке борбе, да би данас поновозаблистала старим, господским сјајем.

Њен обновљени ентеријер и стална музејска поставка, пренета из Народног музеја Крушевца, постали су доступни туристима, ђацима и заљубљеницима у традицију који желе да преко покућства, „розентал” шоља за кафу или салонске гарнитуре израђене ручним радом у царском Бечу осете дух породичног живота у српској вароши почетком двадесетог века. Занатлије и трговци, индустријалци и рентијери доносили су тада нове обичаје и нов начин живота.

(/slika2)У девојачкој соби, на спрату, видимо у углу тоалетни део с бокалом, лавором и пешкиром, кутијом за сапун, а преко пута машину за шивење којом се у то време свака девојка трудила да овлада кибицујући кроз прозор на варошкој калдрми каквог официра, трговца или чиновника из бољих кућа.

У примаћој соби, салону, прострт је пиротски ћилим, а на зиду портрети Радослава Дуњића, бана Дунавске бановине, крушевачког адвоката и супруге му Љубице.

Већ поменута салонска гарнитура, доспела је у Крушевац 1895. године као мираз, али у коју породицу остаће тајна, јер су донатори Народног музеја желели да остану анонимни.

И трпезарија је полако, под утицајем странаца постајала део ентеријера српске грађанске куће, каже нам кустос Александар Д. Милетић, а у трпезарији Куће Симића видимо канабе с краја 19. века, креденац с покућством од порцелана, стакларије, сребрнине, скупоцене розентал шоље. Зидни сатови, лампе, оквири за слике и свећњаци такође стижу у то доба у Србију из ондашњих аустроугарских и других европских земаља.

У ходнику су изложени мушки и женски костими. Ана, кћи Јеврема и братаница кнеза Милоша, прича кустос Милетић, прва је увела европске елементе у женски костим, као што је британска краљица Викторија прва обукла белу венчаницу и тако постала родоначелник моде „венчања у белом” на Западу, која се проширила свуд по свету, хватајући чврсте корене и у традиционалној Кини.

Живка Ромелић, ауторка сталне поставке ће с времена на време још понешто додавати и мењати у Кући Симића. У депоу Народног музеја има још хиљаду фотографија, докумената, и предмета из тог доба које ваља изнети на светлост дана.

Драгољуб Стевановић

--------------------------------------------------

Дипломатски скандал

(/slika3)Сматра се да је Кућа Симића подигнута још крајем 18. или почетком 19. века. То је кућа некадашњих бегова Френчевића, рођака лесковачког паше. Утицајни, моћни, осиони и по предању сладострасници, били су и виновници незапамћеног дипломатског скандала који је, коначно, послужио као повод за убрзано припајање шест отргнутих нахија Кнежевини Србији. Френчевићи су, наиме, отели две српске девојке, насилно их превели у исламску веру и дали им турска имена. Тај догађај је одјекнуо много јаче него што су браћа могла да наслуте, о њему је писала и европска штампа, а о отетим лепотицама спевано је и неколико епских песама. Кад су ослобођене, једна се удала за слугу кнеза Милоша, а друга је, нажалост, убрзо умрла. Френчевићи су морали да продају кућу кнезу Милошу који је уступио свом куму Стојану Симићу, како би личним примером показао да се куповином турских имања убрзава исељавање Османлија из српских градова. Тако је овај објекат у памћењу Крушевљана остао познат као Кућа Симића.