Из Србије „ни под разно”

После текста о талентованим људима који су завршили два и више факултета, нашој редакцији јавило се још наших читалаца који су успели да својим радом, талентом и одрицањем стекну две високошколске дипломе. Међу онима који су писали „Магазину” су и родитељи Мирјане Дуњић из Инђије, младе, лепе и изнад свега вредне девојке са дипломом два новосадска факултета – Технолошког, Одсек фармацеутско инжењерство, и Фармације при Медицинском факултету.

Недавно смо у Новом Саду разговарали са Мирјаном. За њу је, сазнали смо, сада најактуелније – тражење посла. Веровала је, признала је, да ће са два занимања, као дипломирани инжењер технологије и дипломирани фармацеут, лакше доћи до посла, али није тако. Јављала се већ на неколико конкурса, слала биографију, добијала и брзе одговоре, била и на неким разговорима, али за сада се све на томе и завршило.

– Највише бих волела да се запослим у „Хемофарму” или „Галеници”. Плата ми сада није најважнија, већ првенствено да радим то што сам завршила, и што волим – каже Мирјана.

Њени родитељи живе у Инђији, тата је родом из Александровачке Жупе, а мама је Сремица, обоје су агроекономисти по струци, упознали су се на факултету. Мирјанин брат је економиста. Успешан је у свом послу и добро му иде иако има „само” један факултет. Зато се понекад шали на Мирјанин рачун.

– Шта ће ти, пита ме, две дипломе, кад немаш посао? Зато сам му са задовољством показала чланак у „Магазину”, да се увери како се може успети у животу са два факултета – каже Мирјана.

А зашто се она одлучила на тежи пут?

– Кад сам дала прву годину на Технолошком пребацила сам се на фармацију, али пошто сам на технологији дала све испите у року уписала сам и другу годину. И другу сам „очистила” у року па ми је било глупо да прекидам, студирала сам упоредо. На половини је „било густо”, преклапале су се обавезе, вежбе, испити... Понекад је ишло и лако, али је било и тешких тренутака, и плакања и свега. Да није било најближих пријатеља и родитеља, не знам да ли бих издржала – каже Мирјана, која и даље као да не може без књиге. Када смо је позвали замолила нас је да је мало сачекамо, да не напушта предавање.

Какве сад опет студије? Док не нађе запослење, одлучила је „да не губи превише времена”, па је уписала скраћени курс „Школе за менаџере”.

– Била сам уверена, док сам студирала, да ћу посао наћи без проблема. Сад видим да то није тако лако, али не бих отишла из земље ни под разно! – наглашава наша саговорница, не губећи оптимизам.