Региони – статистички и политички

Основни циљ политике регионалног развоја је бољи живот грађана наше земље.Наш циљ је равномернији развој региона који ће омогућити пораст животног стандарда свих, а не рецимо само житеља Београда или Новог Сада. Наравно, то подразумева инвестиције, улагања у инфраструктуру, отварање нових радних места, али и друштвени консензус и сарадњу свих субјеката – на националном и локалном нивоу.

Министарство економије и регионалног развоја креирало је Нацрт закона о регионалном развоју као први закон у Србији који питање развоја премешта из Београда у регионе, у којима ће локалне самоуправе и градови, као мотори развоја средине, имати кључну улогу у доношењу одлука о стратешким документима и развојним приоритетима. Закон о регионалном развоју доноси системска решења за будући развој Србије, где ће од дискреционих приоритета појединаца бити много важније планирање пројеката и одређивање приоритета на локалном и регионалном нивоу. То значи да ће грађани на локалном и регионалном нивоу моћи да утичу на доношење важних одлука које се односе на проблеме које су препознали у својој средини.Они ће те проблеме преточити у пројекте који ће бити финансирани. Циљ је да одлуке доносе и спроводе они који су најближи проблему и које проблем највише погађа.

У Закону о регионалном развоју говори се, међутим, само о статистичким регионима, односно о територијалним јединицама које ће служити као основа за креирање развојних докумената. То ни у ком случају нису политички региони на чијем нивоу постоје регионалне власти биране на непосредним изборима. Статистичка регионализација превасходно је техничко питање и она не утиче на карактер садашњег унутрашњег поретка и државне организације. Све чланице Европске уније су статистички подељене, али и неке државе ван Уније, нпр. Хрватска, Македонија, Турска, Швајцарска, Норвешка. Штавише, чланице ЕУ у обавези су да изврше ову статистичку регионализацију, јер се преко ових територијалних јединица мери развој Уније и само су оне квалификоване за коришћење новца из структурних фондова. Поменимо да се само за регионалне политике у ЕУ троши преко 40 одсто буџета. С друге стране, регионализација у смислу увођења новог – средњег нивоа власти (политичка регионализација) унутрашње је питање државе. Наравно, досадашња искуства европских држава и препоруке које долазе споља говоре у прилог томе да је сврсисходно спровести и политичку регионализацију, али то не може бити питање једног министарства већ око тога треба да постоји широки консензус. Веза која постоји између статистичких и политичких региона може се наћи у томе да статистички региони могу послужити као основ за разматрање питања политичких региона.

Државни секретар за регионални развој