Уједињење опозиције – немогућа мисија

Уједињење комплетне српске опозиције представља „немогућу мисију” не само због великих идеолошких разлика, па и сујетe појединаца, већ и због тога што и они који на окупљање позивају немају намеру да у исти блок покушају да укључе и Либерално-демократску партију.

То је јуче потврдио и Ненад Поповић, председник Економског савета и посланик Демократске странке Србије. Само два дана након што је најавио да ће ДСС покренути иницијативу да се опозиционе партије удруже и заједно затраже расписивање нових избора, али и референдума о војној неутралности Србије, односно неуласку у НАТО, Поповић је новинарима у Скупштини Србије прецизирао да ће та странка позив за разговоре ускоро упутити свим опозиционим странкама осим ЛДП-у.

– Позив за разговоре уследиће наредних дана и они ће бити врло конкретни. Обратићемо се свим национално опредељеним странкама – рекао је Поповић новинарима у парламенту. Према његовим речима, разговори о ванредним парламентарним изборима и о референдуму о НАТО-у, односно војној неутралности Србије, вероватно ће трајати цело лето.

Аналитичар Дејан Вук Станковић оцењује да је смисао овог позива на удруживање опозиције пре свега у мотивацији опозиционих бирача како би им се показало да опозиција нешто ради да не би отишли у апстиненте.

До самог уједињења опозиције, према његовом мишљењу, тешко може да дође, пре свега због тога што идеолошки ДСС, СРС и СНС никад не могу да буду на истој страни са ЛДП-ом, као и због тога што су односи страначких елита оптерећени нерашчишћеним питањима из прошлости.

– Циљ оваквих позива је да се преузме нека врста лидерства међу опозиционим бирачима. Искуства из прошлости говоре да се власт најлакше руши уједињеним наступом опозиције. Не верујем, ипак, да је могуће да се понови ситуација из деведесетих, када је постојао велики брисани простор између уједињене опозиције, са једне стране, и владајућих странака, са друге стране – објашњава Дејан Вук Станковић.

Удруживање странака, које себе декларишу као националне, отежавају односи између некадашњих партијских другова који се сада налазе у две странке – Српској радикалној странци и Српској напредној странци. Ни једни, ни други не помишљају на могућност окупљања у истом блоку који би за циљ имао рушење садашње власти.

За потпредседника СРС-а Драгана Тодоровића прихватљивија је чак и техничка сарадња са Јовановићевим ЛДП-ом него са дојучерашњим партијским саборцем Томиславом Николићем, којим, како каже, управљају амерички и британски амбасадор.

Николић, пак, верује у то да ће већи део опозиције, изузев СРС-а, који ће „остати затворен у свом кавезу”, пронаћи заједнички језик, али поставља и један услов – да напредњаци буду лидери у том блоку.

У ДСС-у, ипак, остају оптимисти и верују да дијалог између радикала и напредњака може да доведе до њиховог помирења, што би водило окупљању у јединствени блок националних опозиционих странака.

– Однос између ове две странке тренутно је једини проблем који стоји на путу уједињењу опозиције. Постоји проблем легитимитета напредњака у парламенту, али он ће да постоји док год је овај скупштински сазив. И због тога било би добро да имамо ванредне изборе – каже за „Политику” Драган Шормаз, потпредседник Извршног одбора ДСС-а.

О намерама напредњака да „доминирају” уједињеном опозицијом Шормаз не жели да говори, јер, како каже, у ДСС-у популарност не желе да мере на тај начин већ то препуштају грађанима на изборима. Он додаје и да то што позив неће бити упућен на адресу ЛДП-а не значи да са њима неће сарађивати у парламенту „на техничким питањима”. О заједничкој програмској платформи, међутим, не може да буде речи.

– Технички договор са ЛДП-ом о рушењу власти бисмо могли да постигнемо. Али није ствар само у рушењу власти већ и у томе шта радити после рушења власти – каже Шормаз који не страхује да би чести позиви на уједињење опозиције који би остали без резултата могли да изазову контраефекат код бирача и умање страначки рејтинг.

М. Р. Петровић