Трка која се не добија

Ако се Европска унија гради само, или превасходно, на економском рачуну и интересу, перспективи технолошког царства и етици квантитета – онда је то веома штура замисао и врло уска будућност. У остварењу пројекта те уније, сви су изгледи да, како ствари сада стоје, управо то преовлађује. Европа све више поприма жиг интереса мегакорпоративног капитала и неолиберализма као његове завршне идеолошке форме. При том се не сме заборавити да она никада није била, нити је сада, само Европа логоса и рација него и Европа насиља, огња, мача и крвопролића. Питање је која је од њих јача. Историја није тек пука прошлост. Она се и живи, често у подземним токовима друштвених збивања.

Свакако, будућа Европа не сме се оглушити о императиве које намеће сурова борба за тржиште, за економску ефикасност и сталне технолошке иновације. Повратак неком невином стању пасторалне хармоније прединдустријског друштва чиста је заблуда. Таквих стања није било, нити ће их бити. Мора се бити свестан да развој модерних производних снага има своју цену. Али је питање колика је она и у чему се састоји. Насупрот увреженој претпоставци да економија мора бити ахумана, неопходно је бранити став да она не би смела бити у раскораку с основним принципима хуманизма, да њена ефикасност није циљ него средство за пунији људски живот. Ако Европа не покаже своју надмоћ у квалитету живота, у трагању за новим основама друштвене конституције, које су неодвојиве од веће слободе, праведности, солидарности и равноправности међу људима, њихове аутономије и достојанства, ослањајући се на оно најбоље у њеном духовно-практичком наслеђу, онда она мора да трчи на већ познатој историјској стази, без изгледа да ту трку добије. Да трчи у затвореном историјском хоризонту.

Нема прогресивне интеграције Европе без њене духовне димензије. Велика је заблуда да такву интеграцију чине саме по себи технологија, економија и наднационалне политичке институције. Морамо се замислити над чињеницом да је 2000. године у свету било 207 држава, а пре неколико деценија 150. Предвиђа се да ће их 2025. бити 800 (!), дакле, безмало четири пута више него доскора. Није Европска унија самим својим постојањем осигурана од могуће дезинтеграције, поред осталог и зато што не постоји нешто попут европског патриотизма. Сасвим је сигурно да тај, очито светски процес уситњавања држава и размаха сепаратизма, има и своје моћне историјско-културне одреднице, да је условљен и недостатком чвршћих духовних веза између људи различитих националности, језичких, верских и расних припадности, али и принудним интеграцијама. Повезивање света путем глобализације само је једна од компоненти светских збивања и није предодређено да ће бити доминантно и услед тога што се великим делом остварује као потчињавање и поробљавање слабијих држава и народа од оних најјачих и планетарних корпорација. У сваком случају дезинтеграција држава не може се разумети у кључу "балканизације", схваћене као локалтрибалистичка појава и светско страшило.

У том контексту, морају се истовремено поставити два питања подједнаке важности: шта ће бити за неколико деценија са српским народом, и уопште, са свим грађанима Србије, ако она не уђе у Европску унију, али и шта ће бити с њима ако у њу уђе, с обзиром на могућности распада те Уније, њеног претварања у континенталну наддржаву, као и дугог претрајавања у међустању кризе идентитета и неопходних унутрашњих веза, што је, можда, највероватније. Када је о српском народу реч, та питања вишеструко добијају на значају ако се има на уму да га често обележава веровање у историјске спаситеље и чудотворне излазе из тешких друштвених криза које прете катастрофом, а након разочарања у фаталистичку веру, натопљену неутемељеним оптимизмом – дуготрајна резигнација, банализација харизме и њено срозавање у блато.

У темељу кризе, посусталости и историјског замора данашње Европе, али и западне цивилизације у целости, није економско-развојна криза него првенствено криза вредности. Без културно-духовног преображаја нема ни оног социјалног и политичког. Све док је профит врхунска вредност, а новац и ствари бивају само сврха, није могуће пробити затворени круг историје као производње све више истог, насиља и егзистенцијалне празнине која се попуњава сурогатима смисла. И све дотле ће Европа и њено осиљено чедо – Сједињене Америчке Државе, као и њихове имитације широм света, бити застарели ликови историје, и поред све њихове моћи.