САД: Важна улога Кине

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 28. маја – Одавде се Пјонгјангу шаљу упозорења да ће „сносити последице” за изведену нуклеарну пробу, снаге САД на Далеком истоку су у повишеном стању приправности, чланице Савета безбедности УН усаглашавају се око мера којима би казнили Северну Кореју, али се у Вашингтону учестало чује да ће у свим тим процесима бити нарочито важно дејство једног фактора – Кине. Процењује се, наиме, да она има најразвијеније везе са спорним суседом, па да као таква може и највише да утиче да се његово понашање усклади с међународним правилима и резолуцијама светске организације.

У случају Северне Кореје не долази у обзир војно решење, тако да се наде за њено враћање на колосек полажу у дипломатију и пооштравање санкција, при чему је „кључни играч Пекинг а не Вашингтон”, истиче „Њујорк тајмс” у данашњем уводнику који као да одражава званичан амерички став. Уступање примата другима у решавању спољних проблема овде је прилично ретка појава и, рекло би се, вид тестирања других великих сила да покажу шта (не) могу да ураде у регионалним критичним ситуацијама, да би их потом Вашингтон „оверио” или предузео сопствене акције.

Указује се, овом приликом, на „ланац деликатности”. Прво се, са овдашњег становишта, указује на околност да је „у домету тестираних севернокорејских повећи број америчких војника – 28.500 у Јужној Кореји и 50.000 у Јапану”. Друго, да Кина, као главни прехрамбени и енергетски снабдевач Северне Кореје, може да је „притегне”, али да ће водити рачуна да је не запљусне талас избеглица из суседства. Треће, ако Пјонгјанг прође без додатног кажњавања, то би могло да ободри друге „отпаднике”, пре свега Иран, с којим Кина такође има развијене пословне односе. Четврто, изостанак одлучнијих мера сведочио би да постојеће велике силе својом колебљивошћу отварају простор за појављивање нових конкурената у расподели глобалне и регионалне моћи. Пето, већ разапета изазовима „проширеног Блиског истока” (фронтови у Ираку и Авганистану, уз стрепње да ће Иран изградити атомску бомбу и да је нуклеарни арсенал Пакистана „на мети терориста”), Америци је стало да се „не таласа” превише ни на Далеком истоку ни на другим жариштима.

Строже санкције морају да буду и паметне тако да науде више режиму него народу Северне Кореје, препоручује Роберт Каплан, који је својевремено „предвидео” разне (па и балканске) хаотизације. Једина ствар гора од тоталитарне државе јесте непостојање државе, додаје он и подсећа да из „катастрофе у Ираку” треба извући поуку да „сада није време за једностране претње, па да иако то није лако прогутати – треба сарађивати с Пекингом”.

Чак и „Вашингтон тајмс”, који критикује шефа Беле куће Барака Обаму да је „сувише мек” према „тврдом” Ким Џонг Илу, у данашњем уводнику сугерише да „Кина треба да буде активнија”. Агенција АП је претходно нагласила и важну улогу Русије.

Велике силе се, рекло би се, у принципу слажу да „глобалног реда мора бити”. Али, изгледа, остаје недоумица око редоследа моћи у конкретним случајевима и ширим „комбиновањима”…