У трагању за биографијом

Од прве самосталне изложбе папира и цртежа, приређене маја 1974. у Графичком колективу, до ове нове ретроспективне поставке у Салону МСУ, Слободан Шијан (1946), остварени филмски редитељ, „тражећи своју праву биографију” начинио је велики стваралачки лук означен преломним тренуцима али и изузетним професионалним успесима. Тако акварел „Аутопортрет са наочарима за таму” из 1970. означава један од важних тренутака у Шијановом животу јер се, тек дипломирани, сликар те јесени одлучује на радикалну промену – „напушта светлост сликарства у име мрака биоскопа” и започиње студије режије.

У том смислу поставка „Око филма” фокусира, пре свега, интелектуални потенцијал овог аутора представљајући све облике његове уметничке праксе ван играног филма – од раних цртежа и слика с краја шездесетих и прве половине седамдесетих, преко експерименталних и документарних филмова, филмских летака, збирке радова на папиру за аутобиографски филм из осме деценије до фото-секвенци „Вртоглавица”, сниманих у Сан Франциску 1998/99. године.

Конципована из више сегмената, изложба „Око филма” прати хронолошке и визуелне целине у својеврсном рециклирању материјала и сећања; она се може посматрати и као аутобиографска рефлексија аутора који је, пре своје филмске каријере али и касније, у паузама снимања дугометражних филмова експериментисао са различитим визуелним медијима и техникама – цртао је, сликао, радио фото-колаже, писао и записивао, фотографисао, издавао, снимао кратке форме – а сав тај разнородни материјал научнички систематично сигнирао и архиварски педантно бележио и са/чувао. Праћењем хронологије изложених радова, записа и Шијанових текстова публикованих у каталогу, формира се фрагментарна слика дневничког карактера која се у свом филмском начину мишљења пројектује као „пресан” синопсис са детаљима за режирање кадрова једног могућег „унутрашњег” филма.

Још поводом прве изложбе Слободана Шијана 1974. године, критика је код овог аутора ценила мисаону експликацију, а не нарацију дела. Том идејном корпусу припада и концептуални рад „Самоубиство медија” у којем Шијан истражује природу медија фотографије. Ово је, свакако, и најбољи Шијанов рад на овој изложби и у сегменту његове визуелне уметности седамдесетих када он припада кругу аутора окупљених око Студентског културног центра, београдском жаришту нове уметничке праксе.

Очито, у Шијановом стваралачком коду егзистира специфична филмска нарација, прожета елементима фантастичне уметности и надреализма па је на комплексно питање: Колико Шијан режисер дугује Шијану сликару могућ одговор – ауторска енергија овог интермедијалног уметника се, по принципу спојених судова, прелива из једног у други медиј, у интелектуалној знатижељи додирују се проблемски оквири, а елементи његовог визуелног стваралаштва уграђени су у игране филмове. Ако бисмо подвукли црту данас, Шијан режисер је далеко надмашио Шијана сликара.

Две временске целине – прва Пре филма (1968-1979) и друга, у паузи снимања филма (да не би постојали глуви простори) циклус Вртоглавица 1998/99, подстакнут фасцинацијом Хичкоковим филмом – чине изложбу „Око филма”. Аутор поставке Дејан Сретеновић експлицира Шијанов случај у знаку хибридизације филма и визуелних уметности, сматрајући је јединственом појавом у нашој уметничкој пракси.

У својој основи Шијанова визуелно-текстуална истраживања око филма – и/или присуство у кинематографији другим средствима – у свом мисаоном и визуелном дискурсу имају, пре свега, документарни карактер. Ваља додати да би ова поставка представљала целовити портрет уметника да је повезана са програмом Кинотеке где бисмо, паралелно, пратили Шијанове дугометражне игране филмове; у контексту историзације личности и дела, подсетити се и да је Шијанов дебитантски дугометражни филм „Ко то тамо пева”, снимљен 1980, признато и познато антологијско остварење специфичног хумора, раскошне глуме и сликарских кадрова.