Теренс Бланшар, труба спаса после урагана

Тачно 150 година касније, ураган „Катрина” опустошио је Њу Орлеанс, а једно од његове најталентованије деце, трубач Теренс Бланшар срочиће причу о Божјој вољи призивајући у помоћ дух Конго сквера – да опише трагедију једног града; за дуго сећање на жртву, уверење да се из патње може учити, и за наду у сутра. Његов албум „A Tale of God’s Will (A Requiem for Katrina)“ је ремек-дело савремене музике: надграђујући теме које је претходно компоновао за четворочасовни документарни филм „When The Leeves Broke“, Спајка Лија, Бланшар је језиком џеза, као аутентичне музике срушеног града, јединствено описао своје осећање и осећање својих суседа. Бланшарова силуета са трубом је испод олујног неба. Духови прошлости су међу нама, брана се руши, вода је висока, тела леже посвуд, мислимо на најдраже, понављамо мантру за спас...

Сматра се да је џез први свирао њуорлеански трубач Бади Болден. Било ово тачно или не, други талас донео је трубаче Кинга Оливера и Луја Армстронга, џез се разлегао Конго сквером и отео се на дуги пут – до Чикага, па Њујорка и, потом, свуда даље. Шездесет година доцније вратио се кући. Трубачи Винтон Марсалис и Теренс Бланшар, вршњаци и добри другови из детињства, раних осамдесетих година прошлог века куцају на врата великог света. „Одрастајући у Њу Орлеансу, могао сам да чујем људе који свирају традиционални стил, у Армстронговом маниру. Били су срећни што свирају, радили су то са великом страшћу, а ја сам схватио прву велику поруку – колико год успешан да постанеш, суштина је у свирању и забављању“, сећа се Бланшар. „Покушавали су да нас натерају да свирамо ритам и блуз и електронику. А ми смо желели да на неки начин повратимо целокупну идеју онога што џез јесте.“

Легендарни Арт Блејки ослушкује двојицу клинаца: посао добија годину дана старији Винтон, па кад крила размахне довољно да се сам отисне у музичку стратосферу, препоручује свог друга. Бланшар напушта трубачку секцију оркестра Лајонела Хемптона постајући следећи „Весник џеза“. „То је било попут вихора. Ето ме одмах на турнеји са Блејкијем и ето Сонија Ролинса, Вејна Шортера, Дизија Гилеспија, Фредија Хабарда, Кларка Терија – све их одједном упознајем. Требало ми је времена да се саберем. Али, он нам је све време говорио да никад не причамо ни изнад ни испод њега, него директно с њим. И то је нешто што носим кроз целу каријеру.“

(/slika2)Када је дошло време да и Бланшар одлети даље, са собом је повео најближег партнера из Jazz Mesengers-a, Доналда Харисона. („Човек непресушних оригиналних идеја. Било је то као да играш у кошаркашком тиму са Мајклом Џорданом“.). Њихов квинтет снимио је пет албума одигравајући значајну улогу у спасавању жанра у годинама када је индустрија претила да џез претвори у музику за лифтове и хотелске лобије. Новца, наравно, једва да је било, али је звук Бланшарове трубе допрео до уха другог тврдоглавог уметника, који се пробијао у свету филма.  

„Спајк Ли – још један који помера границе! Рекао ми је ’не желим подлогу, већ мелодије’. И ето изазова. Како направити нешто мелодично, што неће сметати дијалогу, већ га подупирати? Да није било њега, вероватно бих данас писао само текстуре и боје, без мелодијског садржаја.“ Филмски свет ће Бланшара упознати као солисту са квартетом Бранфорда Марсалиса, у филму „Mo’ Better Blues“. Звук његове трубе у насловној теми опсениће младог редитеља: Бланшар ће бити омиљени Спајков сарадник, потписујући музику за филмове „Jungle Fever“, „Malcolm X“, „25th Hour“, „She Hate Me“, „Inside Man“... Успут, постаје и један од најтраженијих холивудских композитора уопште – у досадашњој каријери озвучио је преко 50 филмова!

У исто време тече његова успешна каријера џез музичара. Снима девет албума за продукцију Columbia/Sony, развијајући концепт радног креативног састава талентованих сарадника. Вејн Шортер му је непресушна инспирација и изван музике: „Једном ми је говорио о некој жени из света класике која се замало убила због надарености – није могла да добије посао због исувише страсног начина свирања који се никако није уклапао у рад са ансамблима. Била је несрећна због тога, а онда јој је мајка рекла ’треба имати храбрости за срећу’. Та изјава, коју сам чуо од Вејна, променила ми је живот...“

Албумом „Bounce“ (2003) Tеренс Бланшар отвара ново поглавље, постајући ексклузивац легендарне продукције Blue Note. Следећа плоча „Flow“ номинована је за Греми, а актуелни „A Tale of God’s Will“ и добија ову најугледнију награду музичке индустрије.

Данас Бланшар, као некад Блејки, одушевљено обучава нове клинце.