Terens Blanšar, truba spasa posle uragana

Tačno 150 godina kasnije, uragan „Katrina” opustošio je Nju Orleans, a jedno od njegove najtalentovanije dece, trubač Terens Blanšar sročiće priču o Božjoj volji prizivajući u pomoć duh Kongo skvera – da opiše tragediju jednog grada; za dugo sećanje na žrtvu, uverenje da se iz patnje može učiti, i za nadu u sutra. Njegov album „A Tale of God’s Will (A Requiem for Katrina)“ je remek-delo savremene muzike: nadgrađujući teme koje je prethodno komponovao za četvoročasovni dokumentarni film „When The Leeves Broke“, Spajka Lija, Blanšar je jezikom džeza, kao autentične muzike srušenog grada, jedinstveno opisao svoje osećanje i osećanje svojih suseda. Blanšarova silueta sa trubom je ispod olujnog neba. Duhovi prošlosti su među nama, brana se ruši, voda je visoka, tela leže posvud, mislimo na najdraže, ponavljamo mantru za spas...

Smatra se da je džez prvi svirao njuorleanski trubač Badi Bolden. Bilo ovo tačno ili ne, drugi talas doneo je trubače Kinga Olivera i Luja Armstronga, džez se razlegao Kongo skverom i oteo se na dugi put – do Čikaga, pa Njujorka i, potom, svuda dalje. Šezdeset godina docnije vratio se kući. Trubači Vinton Marsalis i Terens Blanšar, vršnjaci i dobri drugovi iz detinjstva, ranih osamdesetih godina prošlog veka kucaju na vrata velikog sveta. „Odrastajući u Nju Orleansu, mogao sam da čujem ljude koji sviraju tradicionalni stil, u Armstrongovom maniru. Bili su srećni što sviraju, radili su to sa velikom strašću, a ja sam shvatio prvu veliku poruku – koliko god uspešan da postaneš, suština je u sviranju i zabavljanju“, seća se Blanšar. „Pokušavali su da nas nateraju da sviramo ritam i bluz i elektroniku. A mi smo želeli da na neki način povratimo celokupnu ideju onoga što džez jeste.“

Legendarni Art Blejki osluškuje dvojicu klinaca: posao dobija godinu dana stariji Vinton, pa kad krila razmahne dovoljno da se sam otisne u muzičku stratosferu, preporučuje svog druga. Blanšar napušta trubačku sekciju orkestra Lajonela Hemptona postajući sledeći „Vesnik džeza“. „To je bilo poput vihora. Eto me odmah na turneji sa Blejkijem i eto Sonija Rolinsa, Vejna Šortera, Dizija Gilespija, Fredija Habarda, Klarka Terija – sve ih odjednom upoznajem. Trebalo mi je vremena da se saberem. Ali, on nam je sve vreme govorio da nikad ne pričamo ni iznad ni ispod njega, nego direktno s njim. I to je nešto što nosim kroz celu karijeru.“

(/slika2)Kada je došlo vreme da i Blanšar odleti dalje, sa sobom je poveo najbližeg partnera iz Jazz Mesengers-a, Donalda Harisona. („Čovek nepresušnih originalnih ideja. Bilo je to kao da igraš u košarkaškom timu sa Majklom Džordanom“.). Njihov kvintet snimio je pet albuma odigravajući značajnu ulogu u spasavanju žanra u godinama kada je industrija pretila da džez pretvori u muziku za liftove i hotelske lobije. Novca, naravno, jedva da je bilo, ali je zvuk Blanšarove trube dopreo do uha drugog tvrdoglavog umetnika, koji se probijao u svetu filma.  

„Spajk Li – još jedan koji pomera granice! Rekao mi je ’ne želim podlogu, već melodije’. I eto izazova. Kako napraviti nešto melodično, što neće smetati dijalogu, već ga podupirati? Da nije bilo njega, verovatno bih danas pisao samo teksture i boje, bez melodijskog sadržaja.“ Filmski svet će Blanšara upoznati kao solistu sa kvartetom Branforda Marsalisa, u filmu „Mo’ Better Blues“. Zvuk njegove trube u naslovnoj temi opseniće mladog reditelja: Blanšar će biti omiljeni Spajkov saradnik, potpisujući muziku za filmove „Jungle Fever“, „Malcolm X“, „25th Hour“, „She Hate Me“, „Inside Man“... Usput, postaje i jedan od najtraženijih holivudskih kompozitora uopšte – u dosadašnjoj karijeri ozvučio je preko 50 filmova!

U isto vreme teče njegova uspešna karijera džez muzičara. Snima devet albuma za produkciju Columbia/Sony, razvijajući koncept radnog kreativnog sastava talentovanih saradnika. Vejn Šorter mu je nepresušna inspiracija i izvan muzike: „Jednom mi je govorio o nekoj ženi iz sveta klasike koja se zamalo ubila zbog nadarenosti – nije mogla da dobije posao zbog isuviše strasnog načina sviranja koji se nikako nije uklapao u rad sa ansamblima. Bila je nesrećna zbog toga, a onda joj je majka rekla ’treba imati hrabrosti za sreću’. Ta izjava, koju sam čuo od Vejna, promenila mi je život...“

Albumom „Bounce“ (2003) Terens Blanšar otvara novo poglavlje, postajući ekskluzivac legendarne produkcije Blue Note. Sledeća ploča „Flow“ nominovana je za Gremi, a aktuelni „A Tale of God’s Will“ i dobija ovu najugledniju nagradu muzičke industrije.

Danas Blanšar, kao nekad Blejki, oduševljeno obučava nove klince.