Контраверзна Малвина

„Будите сретни, г. Трифковићу, и поносни на своју кћер Малвину“, написала је у писму Ђорђу Трифковићу Петронела Барота, водитељица Дома св. Мајке Ангелине у Будимпешти, истичући одличне оцене његове кћери Малвине. Пре свега њено одлично знање из науке о православној вери, али и „знање о литургики“, свећеним местима и благданима – наукама у којима „надмаша све питомце“, као и ручном раду: урадила је, рецимо, покривач на црквеном најлону од црвене свиле са чипком, рађен point-lace, или украс за сто рађен персијском шупљиком. Но, како роман одмиче од почетка, писма госпође Бароте доносиће све горе вести, а јад старог Трифковића постајаће већи тачно онолико колико нам се лик његове кћери Малвине буде откривао у својој комплексности.

Баш оне недеље кад буде била редуша за спаваће собе, Малвина ће побећи из васпиталишта св. Мајке Ангелине након неколико месеци планирања, чиме ће, по речима водитељице Барота, Дому, српској цркви и свим добротворима Задруге „узети образа пред светом“. Малвина ће учинити управо оно чиме су је плашили и отићи „за човека управо оне вероисповести од које смо их одвраћали“. Поћи ће, дакле, за Загрепчанина Томислава Павчића, чиме ће први пут у свом животопису урадити строго забрањено; учиниће по друштвеним нормама најгори прекршај, удовољавајући својој слободи.

Међутим, већ ће следеће поглавље отворити нову конфронтацију са друштвом. У поглављу које исписује сама Малвина, сетиће се, у првом лицу, љубавне везе са Јулком Думчом у васпиталишту. У том најосетљивијем поглављу књиге која је сачињена од седамнаест рукописа поређаних по абецедном реду; рукописа најчешће исписаних од стране људи из Малвининог најближег окружења – главна јунакиња ће открити да је лезбијка. То ће сада бити већ трећи непремостиви проблем за живот у друштву, јер ће у ксенофобичном окружју бити православка заљубљена у жену католикињу, чак сестру бившег мужа.

Малвина ће тако постати једна од најсложеније конципираних јунакиња у југословенској литератури. Друштвене околности које Мирко Ковач слика час екавицом, час ијекавицом, у зависности од приповедача, тако да без детаљисања успева да дочара сложеност српско-хрватских нетрпељивости – учиниће да Малвина Трифковић постане жртва, а да у исто време буде и грешница. Она ће једним делом свога карактера бити херој, али и бескрупулозна особа. Или, најчешће, врло тајанствена и мистична фигура која ће попут Балзакових јунака у себи имати и понешто демонског; нешто од презира према свакидашњици и свим њеним облицима.

По томе Малвина неће бити једина у сјајном Ковачевом опусу. Зашто се не сетити неких сличних јунака његових романа, прича или сценарија – јунака који по свом држању стоје изнад свакодневице и мимо окружења на чије деловање никако не успевају да постану имуни, добијајући у исто време статус хероја али и помало језивих, застрашујућих ликова.

Када се читалац сретне са Малвининим ликом, штавише, кад угледа њено лице на црно-белим фотографијама које прате поглавља романа, иако то у књижевности не би смео да буде случај, неће одолети а да се не запита да ли је Малвина Трифковић заиста постојала, да ли су фотографије које иду уз ново издање фикција, постмодерна игра или поуздан документ.

„То су две одвојене приче. До једне сам дошао у Београду, до друге у Загребу”, каже за Политику Мирко Ковач, одговарајући на питање да ли је Малвина стварно постојала. „Ја сам потом тражио копче и организовао фабулу. Фотографије су аутентичне, можда нису само две или три. Све што је у вези са Будимпештом преузето је из једног Алманаха св. Мајке Ангелине, чак сам те 1969. године путовао у Будимпешту и пронашао многа места из Алманаха. Загребачка је породица аутентична, као и готово све фотке. Пронашао сам на „отпаду” и још неке помоћне књижице. Рецимо о псовкама, или једну саборску расправу о томе могу ли се Срби сахрањивати на католичком гробљу у местима где нема православне цркве итд. Књига је сачињена од „паралитерарне прашине”, како је писао један француски критичар.“

Малвина Трифковић свакако јесте једна од најпознатијих књижевних јунакиња у историји југословенске књижевности. То је, наравно, постала захваљујући врсном приповедачком дару Мирка Ковача који је кратки роман са Малвининим именом у наслову писао током 1969. године, а први пут објавио 1971. у Београду. Малвину је посебно волела француска читалачка публика: роман је доживео три издања у тиражу од 20.000 примерака. Но, да је свако време заправо Малвинино време не показује само изузетна популарност романа у Француској током деведесетих година прошлога века. То показује и најновије издање (Самиздат Б92) чије би главне тематске оквире, као и пре четири деценије, неко могао назвати провокативним.

„Малвина се нашла у књизи  Ране Луке Мештровића (Просвета, 1971), која је осуђена, повучена из библиотека Србије, додељена јој је, па одузета награда”, сећа се Мирко Ковач. „То су били идеолошки напади након писма Тито – Доланц о стању у култури, две или три године након што је књига објављена. Нападан сам као представник ’црног таласа’, то је идеолошка етикета, лепила се онима који нису били по вољи властима. Можда је у Малвини чистунцима засметало оно о српско-хрватској мржњи, то се тада стављало под тепих. Иначе, данас се такви напади не могу догодити.”

Без обзира на друштвене околности и идеолошке нападе, те деценије које су прошле између издања и трајање Малвине Трифковић, најбољи су доказ књижевне вредности њеног животописа.