Моје новосадске године

ПРОЛОГ: Први пут сам био на Стеријином позорју давне 1967. године. Био сам студент казалишне академије и стипендиста Казалишта „Гавела” из Загреба. Не сјећам се више која је то представа била са којом смо гостовали на чувеном Стеријином позорју. Можда Супеков „Херетик” у режији Георгија Пара…

ПРВА СЦЕНА, СА ПЈЕСМАМА (НЕ САМО ПАРТИЗАНСКИМ): Пошли смо из Загреба аутобусом. И већ од раног јутра разлијегала се нашим аутобусом пјесма која је трајала све до Новог Сада: севдалинке, далматинске, загорске. Али и српске, и македонске, па чак и словенске… У пјесми су предњачили Емил Глад и Анте Дулчић. Пјевале су се у то доба из свега гласа и партизанске пјесме. И пјесме са радних акција… Били смо полетно и весело умјетничко друштво. Које је пошло у походе Новоме Саду, гдје су се одржавале најбоље журке…

ДРУГА СЦЕНА, СА СВИРКОМ И ГРЉЕЊЕМ: Чекали су нас пријатељи глумци, чланови Новосадског позоришта, са обавезним тамбурашким оркестром. И фијакерима… Но, прије него су нас одвели у хотел да се смјестимо, повели су нас у неки шумарак на обали Дунава гдје су били сложени дрвени астали. Тамо се кухао фиш паприкаш из неколико котлића… Пила се кајсијевача у огромним количинама. И пјевале староградске и циганске пјесме из свега грла… И грлило се. И љубило, око тих казана. И око те ватре која је гријала и ковала наша „Побратимства лица у свемиру”…

Нисам гледао представе. И нису ме тада ни занимале. Иако су сви спомињали чувене бравуре Љубе Тадића, Мире Ступице и Бранка Плеше… Ја сам откривао новосадске кафане. И дословце сам замијенио своју хотелску собу за дневне и ноћне боравке у „Кецу”, гдје је свирао Бартошов и Лепога Јовице оркестар…

И тако сам готово сваке или сваке друге године долазио у Нови Сад на Стеријино позорје…

ТРЕЋА СЦЕНА, СА АМБИЦИЈАМА И БРАТИМЉЕЊИМА: Како је вријеме пролазило и ја сам се мијењао. Прерастао сам у амбициозног младога глумца коме су нудили главне улоге. И који се почео озбиљно бавити том професијом… Тада су ме, сјећам се, освајали неки млади југославенски писци који су нудили неку нову естетику у тадашњем театру Јужних Славена… Знали смо до дубоко у ноћ дискутирати о казалишту. И уопће о умјетности. Наравно, опет у ноћним кафанама. И уз пратњу циганских оркестара који су постајали наши другари. Без њих се није могла замислити нити једна вечер у Новоме Саду… То је било вријеме кад смо се грлили са Данилом Кишом. И Мирком Ковачом. И Влатком Стефановским. И Ивом Брешаном. И Слободаном Шнајдером... Грлили смо се и побратимили. И са казалишним критичарима, Владом Стаменковићем, Вавом Христићем, Јованом Ћириловим, Далибором Форетићем, Петром Бречићем, Феликсом Пашићем, млађахном Борком Павићевић. И осталима који су понекад знали писати и неке оштре и бритке критике о нашим представама. Али увијек са неким достојанством и поштовањем казалишне умијетности…

ЧЕТВРТА СЦЕНА, СА ПОЛИТИЧАРИМА, БЕКРИЈАМА И БАЛАШЕВИЋЕМ (НА ПРОЗОРУ): Затим је дошло вријеме када сам почео добивати и Стеријине награде. Па сам их тако, до своје тридесет четврте, набројао три… Тада сам  пријатељовао и са високим војвођанским политичарима, Радованом Влајковићем и Јованом Демировићем, те нисам смио доћи у Нови Сад а да им се одмах по доласку не јавим… Тако је често Влајковић прекидао своје састанке кад би му секретарица рекла да сам ја стигао у његову канцеларију… Он би се након неколико минута појављивао са флашом вина. Или вискија. И отпочињали смо наше новосадско дружење… Не знам какви су они били политичари, а није ме то тада ни занимало. Али, да су били праве „бекрије“, који су знали господски вино испијати, били су…

Многе сам ноћи проводио са Миком Антићем. И бекријом Милетом Исаковим, са којим сам знао раним недјељним јутром будити нашег другара Ђорђа Балашевића да попије са нама по једну љуту, онако на брзака, са прозора…

ПЕТА СЦЕНА, СА ДРУГОВИМА И ЗАБРАНАМА: Затим сам већ толико „славан” постао да су ме и у службени жири Стеријиног позорја позвали. Не знам зашто сам то тада прихватио, јер послије тога нисам желио бити ни у жирију за избор „Мис Веруделе” у хотелу Бријони у Пули…

Сјећам се, са много горчине, како су ме људи који су организирали Стеријно позорје те године љубазно обавијестили да нам друг Видмар поручује да Душан Јовановић и његова представа из Љубљане никако не би смјели добити Стеријину награду. Након жестоких полемика и свађа, изишао сам из службеног жирија. И оградио се од њихових одлука…

ШЕСТА СЦЕНА, СА БОЈКОТОМ И РЕПОВИМА: Не сјећам се што се са Стеријиним позорјем догађало слиједећих неколико година, јер је мој другар Љубиса Ристић одлучио да бојкотује игре. И ми нисмо ишли са нашим представама из Суботице у Нови Сад… Ја сам послушно слушао све његове наредбе и умјетничке заповијести, тако да нисам ни испитивао праве разлоге тога његова бојкота, али сам сигуран да је он био у праву… Опет је било нешто у вези с Видмаром. И репова политичких, који су се вукли око Ристићеве и Кишове чувене представе „Миса у А-молу”...

СЕДМА СЦЕНА, СА ПУЦАЊЕМ, БЕЗ ГРЉЕЊА: Затим је дошао рат у нашу земљу. И игре су престале да постоје… Јужни Славени, који су се свих тих година грлили и љубили по питомој Војводини, почели су да се гледају преко нишана… Завладало је вријеме металног звука који се увукао у наше животе. Све што смо некада представљали и заједно сањали, преко ноћи је избрисано. И заборављено…

Југославија је нестала, а с њом је нестао и њен најзначајнији театарски фестивал…

Неки од јунака тога бившег времена постали су креатори својих нових националних култура. И фестивала... Неки су покушавали бар спасити сјећања на све оно што је било вриједно и значајно тих година, а неки, они понајбољи, заувијек су зашутјели…

ЕПИЛОГ, С ПЈЕСМОМ, БЕЗ ТАМБУРАША (ДАЈ БОЖЕ, И БЕЗ КИШЕ): Ето ме данас поново, након толико година, на Стеријином позорју… Додуше, долазим као гост из сусједне Хрватске, чији је театар Ulysses, на позив директора Стеријиног позорја, господина Ивана Лалића, и његових сурадника, позван у госте да изведе пет представа из нашег репертоара…

И ето ме опет у овоме лијепом граду, на овој чудесној Петроварадинској тврђави, на којој су некада свирали тамбураши Јанике Балаша. И пјевао својим баршунастим заносним гласом Звонко Богдан… Ево ме поново са својим пријатељима из Хрватске… Поново се ори пјесма у нашем аутобусу. И поново нас дочекују неки лијепи и драги људи… Пијемо вино, једемо смуђа на жару. И до дубоко у ноћ разговарамо…

Све је пуно неке добре енергије. Ови млади људи из Егзита, који помажу Ивану Лалићу да се овај велики пројекат изведе како треба, дјелују ванземаљски. Оборужани својим лаптопима, телефонима и даљинским управљачима све држе под контролом. Изградили су велике жељезне трибине за „Краља Лира”, поставили свјетла као на најбољим свјетским рок перформансима… И слушају нашу редатељку Ленку Удовички. Она, пак, омамљена Петроварадинском тврђавом, измишља нове и захтјевне мизансцене. Све је тако узбудљиво. И замамно.

Само молимо бога да нам киша не падне на наше представе. Па ако и падне, ако их и не одиграмо, дошли смо да се дружимо… И доћи ћемо и слиједећих година….

Поново….

ЗАВЕСА