Бабина шкриња

Ћеркица нам дорасла за малу матуру. Жени пада 25-годишњица велике. Мене стигло три деценије од тог „испита зрелости”. А баби прохујало... у-хуууу, неколико ратова од успешног полагања из прве. Срећа је запахнула наш дом. Дани славља се приближили.

Растрчали смо се по граду да се обучемо. Треба те вечери изгледати пристојно међу школским друговима. Ваљда нећемо у крпама за „по кући” и у свакодневној просењеној одећи на плесни подијум београдских хотела и ресторана!

Као завереници којима је проваљен и пропао револуционарни план, после детаљног „риљања” престоничких бутика снуждили смо се у дневној соби. Ћерка не може да заустави сузе. „И-иии”, само гута. Жена се увоштанила. Свира јој у плућима: „Ћииии... Ћииии...” То увек ради кад пође наопако. У другој фази почиње да звоца. У трећој... Добро је док је у почетном шоку. Ја сам такође шокиран, али одавно – од оног момента кад сам схватио да две плате и четири „тезге” нису довољне за једну породицу. Не реагујем, као биљка сам. Ово што је остало од мене само су последице. А бака шета. „Цапа-цапа-цапа...” Размишља шта нам је чинити. Жени и мени ништа не пада на памет. Како бисмо и решили нерешиво! За секину свечану тоалету – плус ципелице, торбица, бижутерија... – треба некако да наватамо 18.500 динара. Ако томе придодамо паре за фризера, маникира, шминкера и таксисту, цифра скаче за још 4.000! „Ћеро, је л’ мора тако гламурозно...” помислих, а она врисну: – Тата, матура се ипак слави само једном у животу!

– Све остало су репризе... – изусти супруга. – Позлило ми у некој радњи у Кнезу. Хаљина са црвеним цветовима коју сам шацнула кошта 28.000, а сандале крај ње још толико! Дали ми чашу воде и испратили ме до врата – тихо рече. Нема знакова да ће да почне тираду... Одлично, далеко је друга фаза.

– Мени за лагано одело тражили 125.000! Очигледно сам залутао у неку „фирму” – стровалих на гомилу своју муку.

Таман сам помислио да сам „миљеник среће” – син је на пола средње школе и бар он нема другарско вече овог јуна – кад, дечко улете међу нас.

– Тужни скупе, да вас обавестим дамоје II/7 слави што смо прегрмели разред! У Скадарлији је вечера, а после фурамо на сплав. Рачунајте ме за једно пет „сомића”! – излете. – Е, да, треба ми бела фенси кошуља, без крагне, по могућству... – поново се залупи.

Затворио сам очи. Ослушкујем. „И-иии”,  „Ћииии... Ћииии...” „Цапа-цапа”... Кад – „цап”!

– За мном, мили моји... – дрмуса ме стара.

Повела нас је на таван. Држали смо се као патуљци једно другог, а ја, трол, закачио се последњи. Малена колона с избочином на зачељу попела се бродским степеништем под кров. У тами под црепом, међу гредама и столетном старудијом, водич напипа дрвену шкрињу. Баба изговара нешто неразговетно, а ми стрепимо. Ишчекујемо.

Кључ шкљоцну. Линија светла из ковчега севну у наше очи. Док зевамо у магију што куља из сандука, мајка вади ко зна кад сложене комаде одеће.

– Мало црно аљинче за секу, оригинал париски „Шанел”... И бака је, пиле, некад носила минић... А види ове дуге рукавице, торбиче и ципелице на штиклицу боцу, све актуелније него икад...

Сека зблануто прихвата ствари.

– Снајка, ево и хаљине с булкама, биле модерне пред онааај рат, а и данас!

– Ћииии... Што добре ретро сандале... – дише жена све брже. Штипа се по образу. Не верује.

– А теби, сине, бело татино оделце и ципелишке с нашег венчања... Мало се утегни, ви’ како си се отромбољио, не смеш да га брукаш! Понеси и бати дедину кошуљу с руском крагном, из периода кад је вадио државне флеке у Москви...

Спустили смо се у стан, манекенисали до зоре. Што смо се смејали! Идемо сви на матурско вече!

Са „модне писте” у соби само бих покаткад погледнуо у плафон. Нисам ни знао да уопште постоји та чаробна бабина шкриња. Проћи ће матуре, стиже летовање, па нова школска година... Ех, кад би магија икако могла да се одржи...

Дарко Калезић