НОВИНЕ У КРИЗИ

Есен – Пре годину дана, био сам задивљен како је бивша Крупова челичана у оближњем Цолверајну претворена у центар уметности, дизајна и туризма, а читава рурска област у оазу спокојног зеленила.

Овога пута држала ме је мисао да локална еколошка чишћења нису довољна јер глобалне климатске промене не штеде ни богате – који су се ослободили прљавих индустрија, ни сиромашне – где су те индустрије пресељене.

Да ли нека друга врста међузависности одређује будућност индустрије штампе, питао сам се све време на састанку који су организовали Европска федерација новинара из Брисела и немачка медијска групација ВАЦ, сувласник ових новина.

Штампа је у кризи: смањени приходи од огласа, измењене навике младих па онда и глобални финансијски крах гурају новине према амбису. Да ли смо већ фосили а тога нисмо свесни, да ли умиремо, или ће новина, Гутенбергово новинско чедо рођено 1605, преживети захваљујући савезима са новим комуникацијама?

Промене нису новост на простору штампе. Откако је прво представљена телевизија а потом стигли ворд-процесинг и графички софтвери, новине су се уклапале у живот с новим технологијама. Али, промене су, као и климатске, сада драматично брже.

Најугроженији су дневни листови. Много људи не желе да се одрекну новине као форме, али чињеница је да су у време када добијете ваш омиљен лист све вести – бајате вести. Не само то. Уколико се нешто важно догоди по закључењу броја, информација и не улази у штампу.

Свет се у трагању за реалним временом све више окреће према најбржем, Интернету, што подразумева да се и огласи селе у овај нови медиј.

Новине су реаговале својим електронским издањима – која су најчешће бесплатна. Али, како се криза појачава, менаџери медија мењају став. Анкета агенције АП међу 351 америчких издавача и главних уредника показује да сваки четврти признаје да размишља о наплаћивању оnline садржаја.

Када је својевремено купио „Волстрит џорнал”, медијски маг Руперт Мардок је рекао да размишља да елиминише претплату за ВЕБ издање. Сада је сигуран да ће за годину дана морати да се плаћа за сва његова оnline издања.

Испоставља се, међутим, да је наплата Е-новине непопуларна. Шпански „Ел паис” покушао је да продаје своје интернет-издање. Читаоци су масовно прешли на бесплатну верзију ривалског „Ел мунда” па је „Ел паис” ретерирао.

Трага се за средњим решењем. Рецимо само о наплати ексклузиве, текстова или информација „велике вредности”, док сви остали садржаји остају доступни без плаћања.

Напор да се успостави саживот са Интернетом, који је много јефтинија платформа за развој него што су новине или ТВ, често показује да су медији у паници. Индустрија штампе покушава да се прилагоди експериментишући без много планирања.

Одговор на изазов уме да буде погрешан, дугорочно гледано и опасан. Рецимо Си-Ен-Ен. Важио је за једног од највећих светских дистрибутера информација. Истакнуте личности, важни интервјуи, геополитичке и економске анализе. А данас?

„Октопод повукао полугу, акваријум поплављен”, слушам ових дана главну вест, MAIN headline. Медијски саобраћај постаје важнији од медијске мисије. Вратиће се као бумеранг медијима који на тај начин покушавају да се „саживе”.

Зашто онда медији журе са експериментима угрожавајући сопствене брендове? Зато што појединци ускачу у некада снажно концентрисану медијску индустрију. Мислим на блогере и „цивилно новинарство”.

Многи и не знају шта је заправо блогерство, какву важност дати блоговима, колико су кредибилни. Упркос томе, није ризично тврдити да број свакодневно постављених блогова далеко надмашује број свакодневно постављених новинских текстова.

У САД је број оних који живе као блогери достигао број адвоката или компјутерских програмера – око 20 милиона. The Huffington Post, вероватно најпопуларнији политички блог на свету, добацује до истог броја људи као и сајтови најугледнијих листова. Европски блог Treehugger има већи домашај од свих званичних публикација ЕУ заједно. Ако је штампа седма сила, блог је већ осма.

После размене порука, читање новина је најчешћа делатност на Интернету. И док је тамо, у свету, Интернет највећа претња тиражима, рекао бих да је овде то општа беспарица.

Руше се тиражи: пре неких годину дана тиражи српских новина били су око 900.000 а данас 600.000. Четири пута мања Словенија има продате тираже као Србија, иако су новине овде три пута јефтиније него у Словенији или Хрватској.

Како опада маркетиншки приход од огласа, новине беже у смањење трошкова. Отпуштају запослене, избегавају хонорарце. Смањује се број страна и путовања. Што је делимично и привремено решење. Не можете да правите пицу ако једино штедите на моцарели.

У свету се многи већ жале да рационализација утиче на квалитет понуђених информација. Поменута анкета АП показује да 71 одсто издавача и главних уредника мисли да такви резови тешко ударају на квалитет новинарства.

Управо то, квалитет, једино може да спасе новине од изазова. Добри ће преживети, па нема сумње да ће криза десетковати овдашње новинско тржиште – што и није лоше јер је у земљи у којој трећина становника НИШТА не чита понуда предимензионирана.

Друго је питање да ли ће држава нешто учинити да помогне издаваче, олакша дистрибуцију, смањи порезе, да поспеши културу читања дневне штампе? Тешко. Држава нема никакав план.

Какве су онда новине које могу да одоле? Дневници са истраживачким новинарством, ексклузивним садржајима, добро одрађеним тематским странама, анализама и коментарима, специјализованим издањима, са већим простором посвећеним локалним вестима, онима које ТВ и Интернет заобилазе.

Како ствари сада стоје, у недостатку ваљаног одговора наставиће се са експериментисањем. Успеће и преживеће они који су успоставили своје брендове на медијском тржишту. Уосталом, деценијски бренд је једина ствар које нови медији не могу да купе или произведу.

А може бити да криза индустрије штампе и није отворена Интернетом и блогом. Питам се да проблем није почео раније, када су велике корпорације почеле да купују новине посматрајући их само као робу. Из новина су исисавале профите а сада, када тога више нема, хоће да их баце.

Новине треба вратити онима који имају мања финансијска очекивања, онима који су спремнији да размишљају о новом мултимедијалном бизнис-моделу него искључиво о извлачењу профита. Као што су то некоћ радили Сулцбергери, власници „Њујорк тајмса”, који су највећи део зарађеног новца враћали у новине.