Соња на амерички начин

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, маја – Личност недеље овде је изненада постала њујоршки судија – Соња Сотомајор (54). Својом перспективом, па и ретроспективом, сународнике је узбудила чак више од Ким Џонг Ила и његове нуклеарне пробе.

Ствари су поводом Соње догурале чак дотле да у њој неки виде преко потребну потврду да је још могућно отелотворење, кризом оспореног, „америчког сна”, док је други сагледавају као оличење продубљивања националног „кошмара”. Повод за бујање и оптимизма и песимизма је исти – одлука председника Барака Обаме да „баш њу” кандидује за члана Врховног суда.

Кандидатура рачуна с променом историје, што и овом приликом за собом повлачи полемичне сторије. Соња би, ако је сенатори подрже, постала први припадник овде све многобројније мањине латиноамеричког порекла (и тек трећа жена у повести) који би заузео једно од девет места (с доживотним мандатом) у највишем органу америчке правосудне власти. Значај тих чињеница нико не спори, бар не јавно, али се из Соњине биографије извлаче различити детаљи, којима се распаљују и наде и зебње.

Наставак „чуда”

Многи је доживљавају као наставак Обаминог „чуда”. Обоје су припадници мањина, по овдашњим категоризацијама – он је мелез (отац из Кеније, мајка овдашња белкиња), а она дете Латиноса, грађана латиноамеричког порекла.

Живот је почела у њујоршком Бронксу, у породици сиромашних дошљака из Порторика, смештеним у једном од „насеља солидарности за сиромашне”, да би уз показане способности и породичну бригу, догурала до доктората правних наука (на Јејлу). Њен узлет се тумачи у складу са овде омиљеном изреком „тако нешто добро је могућно само у овој земљи широких могућности”.

Као и Обама, била је у уредник универзитетског листа (где јој је упамћен рад на тему како би евентуална државност Порторика утицала на право мора) и врло ангажована у акцијама за подршку затеченима у разним недаћама. Обоје су били, заправо, део покрета помоћи невољницима, који се сада осетно шири, поготову међу младима.

Прочула се, потом, као врло оригинална правосудна појава. Уз остало, и по приступу којим је пре 14 година окончала штрајк у лиги бејзбола (омиљеног јој спорта) у корист играча.

Породично и службено је усклађивала, колико се могло. Најзахвалнија је мајци Селини (отац Хуан је умро кад је Соња имала девет година) за посвећеност васпитању и образовању деце. Подсећа да је њој и брату, који је постао лекар, још у њиховом детињству купила (од плате медицинске сестре и хонорара) енциклопедију, једину у насељу.

Покушала је и да заснује нову породицу. Развела се, међутим, после седам година брака, без порода. Према сарадницима у служби се, кажу, постављала као да су јој „род рођени”, не допуштајући да таква „фамилијарност” (у слободном времену) шкоди послу.

Сотомајорова је у правосудној служби напредовала у мандатима сва четири последња председника, по два републиканца и демократе. На више функције су је пре Обаме постављали и Буш старији и Клинтон и Буш млађи…

Али данас су њено лично искуство, културни корени, па и исказана социјална саосећајност стављени на лелујаву „политичку вагу”. Конзервативни кругови, сада у опозицији, сматрају је „сувише либералном” чак неподобном за чланство у Врховном суду и траже да се одрекне кандидатуре.

Из милиона речи које је изговорила као судија, извукли су јој неколико реченица и оптужили је за „расизам”, „сексизам”, и „необјективност”. За нападе их је нарочито инспирисала њена изјава дата пре осам година: „Надам се да паметна жена латиноамеричког порекла, богатог искуства, може да дође до бољих закључака од белог мушкарца који није имао живот као она.”

Некадашњи вођа „конзервативне револуције” Њут Гингрич и садашња перјаница тог курса радијски водитељ Раш Лимбо одмах су је „опаучили”. Зар нам треба судија који ће одлуке заснивати на полној и расној припадности и на основу личне проживљености, загрмели су, оцењујући њен исказ као доказ да заговара расизам против белаца, сексизам против мушкараца и субјективност против објективности. Другим речима, да представља „опасност по систем”.

Из истих кругова прострујао је и „шапат” да као кандидаткиња није подесна ни због тога што од своје осме године болује од дијабетеса, што ће увећати католичку већину у Врховном суду. Хтели би да кажу да је њен укупни идентитет „споран” и да је „дисквалификује” као претендента за носиоца једне од највиших функција.

Све су то фабрикације зарад страначких потреба, одговарају они који је познају. „Републиканце просто излуђује слика на којој први председник црнац стоји уз потенцијално прву Латиноскињу – чланицу Врховног суда”, узвраћа истраживач јавног мњења Фернанд Аманди у листу „Политико”.   

Латиноси, сада највећа расна мањина по овдашњој категоризацији, с „повећаном пажњом” прате „случај”, поручила је једна од вођа те заједнице Џенет Мургија. Уз упозорење: „Свако ко буде био против Соње не треба да рачуна с нашом подршком.”

Два јеловника

Разврстали су се и правници. Неки замерају и Обами што је као свој предлог образложио и потребу да судија поседује и „саосећајност” са сиромашнима и другим мањинским слојевима. Други кажу да је већ евидентна „саосећајност” друге врсте у Врховном суду, где већину чине чланови склони „конзервативним вредностима”.

У међувремену, како је регистровала 19-члана истраживачка екипа „Њујорк тајмса”, Соњин идентитет је измакао поједностављивањима. Сада се представља као Њујорчанка латиноамеричког порекла.

Сложени идентитет јој се, додају, огледа и у – јеловнику. Порторикански специјалитет, пасуљ са свињским ногицама, био је „важан део мог латинског бића”, рекла је својевремено. Сада јој је омиљено јело димљена јесетра с капријем и француским сенфом, као део – њеног њујоршког бића. Оба та „менија” делују оригиналније и укусније од „каше” коју јој приређује вашингтонска „конзервативна кухиња”.

Момчило Пантелић