Sonja na američki način

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, maja – Ličnost nedelje ovde je iznenada postala njujorški sudija – Sonja Sotomajor (54). Svojom perspektivom, pa i retrospektivom, sunarodnike je uzbudila čak više od Kim Džong Ila i njegove nuklearne probe.

Stvari su povodom Sonje dogurale čak dotle da u njoj neki vide preko potrebnu potvrdu da je još mogućno otelotvorenje, krizom osporenog, „američkog sna”, dok je drugi sagledavaju kao oličenje produbljivanja nacionalnog „košmara”. Povod za bujanje i optimizma i pesimizma je isti – odluka predsednika Baraka Obame da „baš nju” kandiduje za člana Vrhovnog suda.

Kandidatura računa s promenom istorije, što i ovom prilikom za sobom povlači polemične storije. Sonja bi, ako je senatori podrže, postala prvi pripadnik ovde sve mnogobrojnije manjine latinoameričkog porekla (i tek treća žena u povesti) koji bi zauzeo jedno od devet mesta (s doživotnim mandatom) u najvišem organu američke pravosudne vlasti. Značaj tih činjenica niko ne spori, bar ne javno, ali se iz Sonjine biografije izvlače različiti detalji, kojima se raspaljuju i nade i zebnje.

Nastavak „čuda”

Mnogi je doživljavaju kao nastavak Obaminog „čuda”. Oboje su pripadnici manjina, po ovdašnjim kategorizacijama – on je melez (otac iz Kenije, majka ovdašnja belkinja), a ona dete Latinosa, građana latinoameričkog porekla.

Život je počela u njujorškom Bronksu, u porodici siromašnih došljaka iz Portorika, smeštenim u jednom od „naselja solidarnosti za siromašne”, da bi uz pokazane sposobnosti i porodičnu brigu, dogurala do doktorata pravnih nauka (na Jejlu). Njen uzlet se tumači u skladu sa ovde omiljenom izrekom „tako nešto dobro je mogućno samo u ovoj zemlji širokih mogućnosti”.

Kao i Obama, bila je u urednik univerzitetskog lista (gde joj je upamćen rad na temu kako bi eventualna državnost Portorika uticala na pravo mora) i vrlo angažovana u akcijama za podršku zatečenima u raznim nedaćama. Oboje su bili, zapravo, deo pokreta pomoći nevoljnicima, koji se sada osetno širi, pogotovu među mladima.

Pročula se, potom, kao vrlo originalna pravosudna pojava. Uz ostalo, i po pristupu kojim je pre 14 godina okončala štrajk u ligi bejzbola (omiljenog joj sporta) u korist igrača.

Porodično i službeno je usklađivala, koliko se moglo. Najzahvalnija je majci Selini (otac Huan je umro kad je Sonja imala devet godina) za posvećenost vaspitanju i obrazovanju dece. Podseća da je njoj i bratu, koji je postao lekar, još u njihovom detinjstvu kupila (od plate medicinske sestre i honorara) enciklopediju, jedinu u naselju.

Pokušala je i da zasnuje novu porodicu. Razvela se, međutim, posle sedam godina braka, bez poroda. Prema saradnicima u službi se, kažu, postavljala kao da su joj „rod rođeni”, ne dopuštajući da takva „familijarnost” (u slobodnom vremenu) škodi poslu.

Sotomajorova je u pravosudnoj službi napredovala u mandatima sva četiri poslednja predsednika, po dva republikanca i demokrate. Na više funkcije su je pre Obame postavljali i Buš stariji i Klinton i Buš mlađi…

Ali danas su njeno lično iskustvo, kulturni koreni, pa i iskazana socijalna saosećajnost stavljeni na lelujavu „političku vagu”. Konzervativni krugovi, sada u opoziciji, smatraju je „suviše liberalnom” čak nepodobnom za članstvo u Vrhovnom sudu i traže da se odrekne kandidature.

Iz miliona reči koje je izgovorila kao sudija, izvukli su joj nekoliko rečenica i optužili je za „rasizam”, „seksizam”, i „neobjektivnost”. Za napade ih je naročito inspirisala njena izjava data pre osam godina: „Nadam se da pametna žena latinoameričkog porekla, bogatog iskustva, može da dođe do boljih zaključaka od belog muškarca koji nije imao život kao ona.”

Nekadašnji vođa „konzervativne revolucije” Njut Gingrič i sadašnja perjanica tog kursa radijski voditelj Raš Limbo odmah su je „opaučili”. Zar nam treba sudija koji će odluke zasnivati na polnoj i rasnoj pripadnosti i na osnovu lične proživljenosti, zagrmeli su, ocenjujući njen iskaz kao dokaz da zagovara rasizam protiv belaca, seksizam protiv muškaraca i subjektivnost protiv objektivnosti. Drugim rečima, da predstavlja „opasnost po sistem”.

Iz istih krugova prostrujao je i „šapat” da kao kandidatkinja nije podesna ni zbog toga što od svoje osme godine boluje od dijabetesa, što će uvećati katoličku većinu u Vrhovnom sudu. Hteli bi da kažu da je njen ukupni identitet „sporan” i da je „diskvalifikuje” kao pretendenta za nosioca jedne od najviših funkcija.

Sve su to fabrikacije zarad stranačkih potreba, odgovaraju oni koji je poznaju. „Republikance prosto izluđuje slika na kojoj prvi predsednik crnac stoji uz potencijalno prvu Latinoskinju – članicu Vrhovnog suda”, uzvraća istraživač javnog mnjenja Fernand Amandi u listu „Politiko”.   

Latinosi, sada najveća rasna manjina po ovdašnjoj kategorizaciji, s „povećanom pažnjom” prate „slučaj”, poručila je jedna od vođa te zajednice Dženet Murgija. Uz upozorenje: „Svako ko bude bio protiv Sonje ne treba da računa s našom podrškom.”

Dva jelovnika

Razvrstali su se i pravnici. Neki zameraju i Obami što je kao svoj predlog obrazložio i potrebu da sudija poseduje i „saosećajnost” sa siromašnima i drugim manjinskim slojevima. Drugi kažu da je već evidentna „saosećajnost” druge vrste u Vrhovnom sudu, gde većinu čine članovi skloni „konzervativnim vrednostima”.

U međuvremenu, kako je registrovala 19-člana istraživačka ekipa „Njujork tajmsa”, Sonjin identitet je izmakao pojednostavljivanjima. Sada se predstavlja kao Njujorčanka latinoameričkog porekla.

Složeni identitet joj se, dodaju, ogleda i u – jelovniku. Portorikanski specijalitet, pasulj sa svinjskim nogicama, bio je „važan deo mog latinskog bića”, rekla je svojevremeno. Sada joj je omiljeno jelo dimljena jesetra s kaprijem i francuskim senfom, kao deo – njenog njujorškog bića. Oba ta „menija” deluju originalnije i ukusnije od „kaše” koju joj priređuje vašingtonska „konzervativna kuhinja”.

Momčilo Pantelić