Спорно пет милиона квадрата

Четири године после оснивања, Комисија која испитује услове за одузимање градског земљишта од инвеститора који годинама не довршавају објекте или никада нису ни почели градњу није постигла неке добре резултате. Наиме, она је обрадила око 60 случајева на 573 локације на којима су 2003. године сви рокови, с добрим или никаквим оправдањем, били прекорачени. Разлог овоме је што Комисија нема овлашћења да делује аутоматски по истеку рока. Мора да чека да сам инвеститор одустане, или да се јави особа која такође полаже право на власништво над датом парцелом. Због тако ограниченог мандата, комисија никада није могла да провери може ли да "ослободи" за узаврело и прескупо тржиште некретнина икакав знатнији део од око пет милиона квадратних метара, колико је, према збрајању Бранке Бошњак, прве председнице Комисије, испитивала комисија 2003. године.

Колико је сада оваквих локација није извесно, јер нови попис није прављен, нити је ико сравњивао решене случајеве са старим статистикама. У међувремену, уз решене случајеве су неки објекти ваљда и подигнути, али су прошле године истекли и први рокови које је успоставио Закон о грађевинском земљишту из 2003. године. Осим што би цена квадрата вероватно пала када би више случајева могло бити испитано, у шта верују сви "Политикини" саговорници, пуномоћје Комисије да сама открива, на пример, случајеве где инвеститор није финансијски способан да издржи своје обавезе можда би утицало на рашчишћавање жестоке конкуренције на тржишту. Коначно, уз сву ижџикљалу дивљу градњу, Београду тешко да је потребан позамашан део градског простора који градитељске руке никада нису дотакле, или су га на пола рада испустиле.

– Не могу у име Дирекције за грађевинско земљиште да коментаришем политику града и да ли би шира овлашћења Комисије за утврђивање услова за престанак права коришћења градског земљишта била упутна. Сигурно није добро да имамо толико локација неприведених намени. Одузимањем више локација, иако тржиште не би било потпуно "отпушено", велики број квадрата би био ослобођен за станове и послове. Само морате да имате на уму да је Дирекција 2003. прикупила податке о свим парцелама где градња касни, али Комисија сигурно не би сваку од њих после провере препоручила за одузимање од инвеститора – каже Ненад Бајић, задужен за односе са јавношћу Дирекције.

Док Бранка Бошњак упозорава да ни опсежнији мандат не би вредео Комисији ако она не окупи искључиво правнике специјализоване за имовинска питања и ако им тај ангажман не буде за пуно радно време, Весна Раца-Радисављевић, садашња председница Комисије, наглашава саморегулативну улогу тржишта.

– Сваком инвеститору мора бити у интересу да што брже заврши градњу. Само нас тржишни механизам може довести у ситуацију да свака атрактивна локација буде приведена намени. Тај механизам нећемо имати без закона о реституцији, јер случајеви које смо обрадили углавном су се односили на нерашчишћене имовинско-правне односе. Наиме, власници нађу инвеститоре, добију одобрење урбанистичких услова и одобрење за градњу, дођу у Дирекцију да склопе уговор и плате таксе граду и ту сазнају да је право коришћења већ дато и да до његовог истека они ту не могу да зидају. Такође, ради покретања тржишног механизма, могло би се размишљати и о другачијој пореској политици. Власници атрактивних локација могу на њима да држе објекте какве хоће, али град би могао да им наметне нижи или виши порез у зависности од онога што хоће да граде на таквом плацу – рекла је Раца-Радисављевић.

Председница Комисије каже и да је Закон о грађевинском земљишту, на основу којег они делују, повремено веома недоречен, као у случајевима када инвеститори упадну у стечајни поступак, посебно ако и зграде на додељеном им земљишту уђу у стечајну масу. Други тип случаја с којим би било тешко снаћи се јесу полудовршени објекти, јер би инвеститор несумњиво питао ко ће га обештетити за његово улагање, макар оно било прекинуто, у крајњој линији, његовом кривицом. Такви предмети још нису доспевали Комисији на разматрање. Многе правне зачкољице отежавају и типичне Комисијине случајеве, оне где се решава питање власништва.

– Бавимо се само закупом градског земљишта, станови у недовршеним зградама уплаћени су приватно правним уговорима између грађана и инвеститора и потпадају под приватне тужбе оштећених. Ту не можемо помоћи. Знам за много таквих случајева. Људи плате за "делукс" станове и после сазнају да ови нису ни укњижени, па не могу да их продају све и да их на крају добију. Чак и када су били промишљени при склапању уговора и дефинисали обавезе инвеститора и када им, после високе цене квадрата коју су платили, остане довољно новца да поднесу тужбу, грађани често не могу да остваре своја права на надокнаду јер инвеститори оснују друге фирме, пронађу рупу у закону и извуку се. Можда би ту био од помоћи грађански адвокат, то јест омбудсман – објашњава Весна Раца.

"Политика" јуче није успела да контактира са представницима "Станкома", којег наводе као предузеће које је закупило велики број касније "умртвљених" градилишта на неколико стотина хиљада квадратних метара. Величко Пејчиновић, директор "Јимпроса", фирме коју су медији 2005. прозивали за пасивно држање чак 42 плаца, односно 46.000 квадратних метара само на Звездари, признаје да се на неким њиховим парцелама и сада не ради, али не може да каже на колико. Међутим, тврди он, градњу је спречило што град нема детаљни регулациони план за многе крајеве града. Само једна локација им је одузета, али и враћена после жалбеног поступка. Једну локацију су сами вратили граду зато што су напослетку проценили да су трошкови привођења намени ипак превисоки.

На градилишту у Улици деспота Стефана 44 – 46 екипа "Политике" затекла је власника. Он није хтео да се представи, али нам је рекао да је извођач радова "Комграп" требало објекат да преда 1992. године. Ипак, градња је обустављена још крајем претходне године. Власник није хтео да их притиска у време инфлације и сачекао је још извесно време после стабилизације курса. Тужбу је подигао 1997. године, када је "Комграп" почео да тврди да је зграда његово власништво. Добио је спор и у првостепеном поступку и у жалбеном поступку пред Врховним судом Србије. Сада се спрема да покрене парницу за надокнаду штете.

Стамбени објекат у Скендербеговој улици 43 – 45а требало је да буде завршен 1998. године. Један од несуђених станара, који се представио само као Бојан, покушава да окупи остале који су унапред платили за стан у овој згради. Његов циљ је да преузму инвеститорска права од "Еуротрендкомерца" и сами окончају посао. Бојан каже да је "Еуротрендкомерц" продужавао рокове на сваких шест месеци, изговарајући се финансијским проблемима и нерегулисаним власништвом на плацу. О тражењу одштете Бојан и његови сустанари размишљаће тек када најзад уђу у своје станове. "Политика" није успела да пронађе надлежне у "Еуротрендкомерцу" и чује њихово образложење.