Живот и прикљученија Срба у Румунији

Од нашег специјалног извештача
Темишвар – Ово је осмо светско чудо, раздрагано је узвикнуо Темишварац Србољуб Мишковић, главни уредник недељника „Наша реч”, листа Савеза Срба у Румунији, када му је у суботу „хорда” новинара нахрупила у редакцију.

Стигли смо у организацији Министарства за дијаспору, на 14. европску смотру српског фолклора на којој учествује око 2.800 српских младића и девојака из 13 земаља.

Док листамо примерке ,,Наше речи”, колега Србољуб – за прастаром зеленом писаћом машином – стрпљиво одговара на питања о животу Срба у Румунији, којих је у односу на 1992. данас за 10.000 мање (22.561). Срби су национална мањина, али и аутохтони народ који овде живи вековима.

– Наш број драстично опада, због беле куге – каже доброћудни Србољуб, у чијим личним исправама пише Srboljub Mişcovici. – У једном селу код Темишвара 1956. било је 150 ђака, а сада их је само четворо. Мало се деце рађа, куће се празне. Не причају сви српским језиком, а пола их ступа у мешовите бракове – објашњава Мишковић.

Срби углавном имају румунско држављанство, док су двојна ретка. Иако се не иде у Србију на студије, сазнајемо да Звездана Симоновић, која је недавно добила стипендију за мастер курс на Факултету политичких наука, ипак долази у Београд.

Идемо затим на оближњи Трг уједињења, где се већ спремају учесници смотре, обучени у народне ношње најживописнијих боја.

(/slika2)Уз звуке труба осећамо и жмарце јер је са истих ових улица 1989. покуљао први талас демонстрација којима су понижени Румуни са себе скинули јарам, а Чаушескуа извели пред стрељачки вод.

У доушничкој земљи фабрички озвучених телефона, у кафкијанском режиму тајне службе Секуритатеа, и пре Чаушескуа, Срби су у диктатури масовно завршавали у пешчари Бараган, својеврсном румунском гулагу.

– Данас смо слободни људи, нешто је најнормалније да навијамо на „Маракани” или да одемо на концерт у Београд – сведочи др Славомир Гвозденовић, књижевник и председник Савеза Срба у Румунији (један од организатора смотре).

Раније мрачно доба значило је и затварање многих српских школа.

Данас има свега око 500 ђака који уче на српском у десетак четворогодишњих школа. Истовремено, процењује Гвозденовић, Румуна који се презивају на -ић, скоро је пола милиона! У једину српску осмолетку иде њих 40, а у српску гимназију „Доситеј Обрадовић” у Темишвару – 240. Сви уџбеници су на српском, а по одлуци Владе Румуније за матерњи језик могу да се користе и они из Србије.

– Пратимо књижевни живот у Србији, а око 7.000 наслова налази се на нашим полицама – наставља Гвозденовић, док стојимо испред Српске читаонице, здања у коме је прва четири разреда завршио и Милош Црњански.

– Објавимо око 20 књига годишње, имамо 23 српска културноуметничка друштва и хор српске саборне цркве – каже Гвозденовић. Поред „Наше речи”, овде излазе и „Нови темишварски весник”, као и „Књижевни живот”. Румунска телевизија и радио емитују и програме на српском, а таласи „Банат линка” су искључиво на српском.

Журимо ка Тргу слободе, где ће министар за дијаспору Срђан Срећковић, затим изасланик председника Србије Млађан Ђорђевић, Славомир Гвозденовић и румунски званичник из департмана за међуетничке односе поздравити такмичаре фолклорних трупа. Двогодишња Јована из Румуније, као да је права манекенка, позира у ношњи.  

Упркос киши која је отерала такмичаре на бину велелепне зграде Опере, где ће смотра бити одржана, велика српска „журка” је почела. Позориштем одјекују гласна песма и музика, ори се од игре.

Тереза Бојковић

----------------------------------------------------

Марко популарнији од Норберта

Сишли смо низ противпожарне степенице иза сцене, да попричамо са учесницима такмичења у Темишвару. Срђан Мојашевић (17) из Штутгарта радује се што је упознао много другова из Европе. У Немачкој се, каже, организују часови српског и веронауке једном недељно. Трзавица нема.

Нема их ни у Дарди код Осијека, где живе Сања Чугар (20) и Милован Ђурђевић (22). Срби и Хрвати, којих је тамо отприлике исти број, друже се без напетости, па је и њихов КУД мешовит. Према речима Милана Басарића, председника КУД-а „Бранко Радичевић” из Беча, у коме живи око 150.000 Срба, тамо је све више заинтересованих за учење матерњег језика, за сада у кућним условима. Пре четврт века, Срби су чешће крштавани као Роберт или Норберт, примећује Басарић, док су данас Марко и Станко омиљена имена.

Т. Б.