Нови верник на пробушеним облацима

Зауставила сам такси на улици, пошто сам пешак који није успео да се укључи у саобраћај. У младости сам покушaла да возим и лако сам научила што се тиче машине, али чим бих села за волан, мене је од страха спопадао смех који нисам могла да обуздам. Имала сам утисак да сва возила иду право на мене. Узалуд сам положила возачки испит из цуга, није било шансе да постанем возач. Сад се возим таксијем кад журим, иначе, шипчим пешке, али кад стигнем до пешачког прелаза више није довољно да гледам семафор, него морам и возача да осмотрим, да ли је бацио макар поглед на мене, хоће ли да ме пропусти или једном руком држи на уву мобилни... Тек ако видим да ме је видео, смем да пређем преко зебре. Једног пешака, који није био прилагођен као ја, ударио је, није га убио, онај је наскочио на хаубу, није се ни повредио, али ја не умем тако да наскачем и зато морам да пазим.

Ушла сам у такси, села на задње седиште, то је отмено кад се дама сама вози, а кад нас више иде службеним колима онда настаје тиха отимачина ко ће да седне до возача јер то је питање престижа, најбоља има право на то место! Како смо ситничави, како смо разрадили систем да мучимо себе! А Французи то место зову таштиним седиштем! Како сам села, тако сам заподенула разговор.

 "Клима се пореметила… Човек у настојању да буде што паметнији, трује, загађује, уништава не само себе већ и планету, наш заједнички дом."

... "Госпођо моја, ја у те еколошке приче не верујем. По мом мишљењу, планета и не примећује да људски род постоји. Ми смо исто за њу као и мрави. Екологијом нас застрашују! То су остаци комунистичког мишљења. Застраши па владај, и капиталисти су то преузели, јер што се више страха посеје међу народ, он је мирнији. Озонске рупе ће нам доћи главе!? Плашите се тих рупа, а не свог празног буђелара! Волео бих ја да видим те рупе! Озон је гас, ко би могао гас да пробуши? Молим вас, ко је видео пробушени облак?! Пустите климу, јер ми на време не можемо да утичемо! Читам јутрос у Библији, јер сам однедавно постао верник... Стари верници овакве као што сам ја исмејавају, али ја мислим да за веру никада није касно! Довољно је и дан пре смрти да се преобратим, Бог ће да ме прими под своје скуте. Новокомпоновани верник! Боље је да будем верник него да шурујем с криминалцима. Моји су били пролетери, сиротиња, и Бог је изостао из мог детињства, младости, а кад су ми се родила деца, онда сам помислио да је боље да не изазивам Божји гнев, боље је да се приклоним вери. Цела моја породица сада свакодневно чита Библију, а ја понајвише. Јутрос сам читао занимљиво поглавље о свекрви која је волела снају, замислите, и снаја њу! Тога има само у Библији! Како се зваше жена, не могу да се сетим, сад ћу да погледам"… На моје запрепашћење, он остави волан, обема рукама крене да претура по претинцу на другој страни возила, не хајући што је управо стигао на место где се наш пут спајао са аутопутем на Газели. С леве стране је требало да се укључимо у колону, а отуд је истовремено с нашим колима стизао огроман камион. Делић секунде је одлучио хоћемо ли се сударити. Таксиста ништа од тога није приметио, у последњем часу је прихватио и окренуо волан.

 "Рута се зове. Свекрва, не, него снаја… Чекајте да нађем свекрву… Имају врло необична имена."

Возећи према Новом Београду он је читао књигу која је почивала на волану. Понашао се као да је код куће, превртао је странице лижући прсте. "И тада су били ратови, кад су те жене живеле за Време судија... То не разумем, то је знате, библијско време, пре Христа и бог те пита пре кога, а ратова је увек бивало", рече он и лежерно се окрену према мени, док је ауто клизио истом брзином.

 "Сигурно и ви имате Библију, прочитајте поглавље које се зове Књига о Рути. Прича је о томе да је жена са два сина и мужем због ратова избегла из своје земље у туђу, где су се синови оженили туђинкама, а потом, не сећам се више због чега, синови умрли, а и муж те жене и она тада одлуче да се врате у своју земљу, и замислите – обе снаје хоће са њом, толико су је заволеле! То морам да вам прочитам"… Возач се окрену од мене, ни поглед не баци преда се на друм, већ крене да чита одломак: "Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отиднем; јер куда год ти идеш, идем и ја, и где се год настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог и мој Бог! Целог живота сам желео да нађем жену која би мене тако волела, али, кажем вам, такве љубави има само у књигама."

Да ми је неко причао, не бих веровала, али седећи у колима видела сам невероватну вештину возача, он је тако добро возио да није ни било потребе да вози! Сам Бог је управљао нашим колима – јер Бог воли и новокомпоноване вернике.