Тешка старост у прескупом граду

Јучерашње јутро у Земун-пољу било је тмурно па су у дому Милице Михаиловић, деведесетједногодишње пензионерке, гореле све три сијалице – оне од 40 вати што најмање троше. Руке је већ годинама не слушају, али је стан успела да поспреми јер градоначелник само што није стигао.

Убрзо, Драган Ђилас поздравио је старицу на вратима, предао јој поклон и другу овогодишњу траншу једнократне помоћи од 4.000 динара за најугроженије пензионере. Миличина породична пензија износи 13.000 динара и као таква, каже градоначелник, недовољна је за живот у прескупом граду. Због тога је за њу и 65.000 пензионера чија су примања нижа од 15.000 град обезбедио помоћ у годишњем износу од 16.000 динара која се исплаћује у четири рате.

– Са 140 евра можда може да се преживи негде у унутрашњости, где сељаци производе домаћу храну и обрађују земљу, али не и у Београду. Шта год да се деси, не смемо да одустанемо од најстаријих суграђана и мале деце. Зато су нам помоћ пензионерима и изградња обданишта две најважније ставке у стратегији преовладавања кризе – рекао је Ђилас.

Осим памћења које је добро служи и четворо праунучића чије слике држи на полици, Михаиловићевој је, како сама каже, у десетој деценији мало шта остало. На улицу не излази већ пет година, бакалук јој доносе комшије или син Милош који је однедавно без посла. Паркинсонова болест не допушта јој да штрика, што је некад највише волела. Игле и клупко сада јој служе као терапија против лошег здравља.

– Покушавам да штрикам назор, како ми је лекар прописао, да бих вежбала руке. И крећем се да не бих пала у постељу, некоме на терет. Мужевљеву пензију примам 16 година, од ’93. када је он умро, и од ње живим, сналазим се – рекла је Михаиловићева.

Старица из двоспратнице у Улици Ђуре Гајића, кажу њени потомци, штедљива је и преко мере. Већ 50 година кува на гас, зими се греје електричном грејалицом, а кад мраз баш стегне наложе јој и нафтну пећ чији чунак вири из зида дневне собе. Пошто за причу нема саговорника, дан проведе гледајући телевизију, углавном „Слагалицу” и седнице Народне скупштине.

– Мени је то једино занимљиво да гледам, мада је срамота да се учени људи тако свађају и псују, а представљају народ. Послушам и вести у седам, осам и девет ујутру, нема везе што су исте – каже Милица. Свој радни век провела је у „Задружној књизи”, а по пропасти предузећа више се није запошљавала. Милица је остала код куће да штрика и гаји цвеће испред стана и на прозору.

Временом, саксије на светларнику препустила је млађима, а једино још залива питому нану на симсу. До пре шест година породица је Светог Јована славила у њеном дому, а онда је син Милош преузео славу. Пре Земун-поља, живела је на Вождовцу где јој је остао плац који је неко од комшија оградио и засадио.

– Ове четири хиљаде ваљају ми много, сваки динар је добродошао. Хвала граду што је одвојио ову помоћ – испратила је градоначелника до врата.
У посети Михаиловићевој били су и службеници градског Геронтолошког центра који су обећали да ће од четвртка Милицу увести у евиденцију корисника својих услуга и покушати да јој олакшају повременим посетама геронтодомаћице.

М. Л.

-----------------------------------------------------------

Стигла друга овогодишња рата

Исплата друге од четири годишње рате помоћи пензионерима која износи 4.000 динара, почела је јуче за све старије суграђане чија месечна примања не прелазе 14.836,90 динара. Град је за ову исплату обезбедио 260.656.000 динара, а новац ће добити укупно 65.164 пензионера. Закључно са траншом која је исплаћена 13. новембра прошле године, из буџета је за ове намене до сада издвојено 787.634.214 динара, а корисници су новац добили доставом на кућну адресу.

Ј. Ц.