Teška starost u preskupom gradu

Jučerašnje jutro u Zemun-polju bilo je tmurno pa su u domu Milice Mihailović, devedesetjednogodišnje penzionerke, gorele sve tri sijalice – one od 40 vati što najmanje troše. Ruke je već godinama ne slušaju, ali je stan uspela da pospremi jer gradonačelnik samo što nije stigao.

Ubrzo, Dragan Đilas pozdravio je staricu na vratima, predao joj poklon i drugu ovogodišnju tranšu jednokratne pomoći od 4.000 dinara za najugroženije penzionere. Miličina porodična penzija iznosi 13.000 dinara i kao takva, kaže gradonačelnik, nedovoljna je za život u preskupom gradu. Zbog toga je za nju i 65.000 penzionera čija su primanja niža od 15.000 grad obezbedio pomoć u godišnjem iznosu od 16.000 dinara koja se isplaćuje u četiri rate.

– Sa 140 evra možda može da se preživi negde u unutrašnjosti, gde seljaci proizvode domaću hranu i obrađuju zemlju, ali ne i u Beogradu. Šta god da se desi, ne smemo da odustanemo od najstarijih sugrađana i male dece. Zato su nam pomoć penzionerima i izgradnja obdaništa dve najvažnije stavke u strategiji preovladavanja krize – rekao je Đilas.

Osim pamćenja koje je dobro služi i četvoro praunučića čije slike drži na polici, Mihailovićevoj je, kako sama kaže, u desetoj deceniji malo šta ostalo. Na ulicu ne izlazi već pet godina, bakaluk joj donose komšije ili sin Miloš koji je odnedavno bez posla. Parkinsonova bolest ne dopušta joj da štrika, što je nekad najviše volela. Igle i klupko sada joj služe kao terapija protiv lošeg zdravlja.

– Pokušavam da štrikam nazor, kako mi je lekar propisao, da bih vežbala ruke. I krećem se da ne bih pala u postelju, nekome na teret. Muževljevu penziju primam 16 godina, od ’93. kada je on umro, i od nje živim, snalazim se – rekla je Mihailovićeva.

Starica iz dvospratnice u Ulici Đure Gajića, kažu njeni potomci, štedljiva je i preko mere. Već 50 godina kuva na gas, zimi se greje električnom grejalicom, a kad mraz baš stegne nalože joj i naftnu peć čiji čunak viri iz zida dnevne sobe. Pošto za priču nema sagovornika, dan provede gledajući televiziju, uglavnom „Slagalicu” i sednice Narodne skupštine.

– Meni je to jedino zanimljivo da gledam, mada je sramota da se učeni ljudi tako svađaju i psuju, a predstavljaju narod. Poslušam i vesti u sedam, osam i devet ujutru, nema veze što su iste – kaže Milica. Svoj radni vek provela je u „Zadružnoj knjizi”, a po propasti preduzeća više se nije zapošljavala. Milica je ostala kod kuće da štrika i gaji cveće ispred stana i na prozoru.

Vremenom, saksije na svetlarniku prepustila je mlađima, a jedino još zaliva pitomu nanu na simsu. Do pre šest godina porodica je Svetog Jovana slavila u njenom domu, a onda je sin Miloš preuzeo slavu. Pre Zemun-polja, živela je na Voždovcu gde joj je ostao plac koji je neko od komšija ogradio i zasadio.

– Ove četiri hiljade valjaju mi mnogo, svaki dinar je dobrodošao. Hvala gradu što je odvojio ovu pomoć – ispratila je gradonačelnika do vrata.
U poseti Mihailovićevoj bili su i službenici gradskog Gerontološkog centra koji su obećali da će od četvrtka Milicu uvesti u evidenciju korisnika svojih usluga i pokušati da joj olakšaju povremenim posetama gerontodomaćice.

M. L.

-----------------------------------------------------------

Stigla druga ovogodišnja rata

Isplata druge od četiri godišnje rate pomoći penzionerima koja iznosi 4.000 dinara, počela je juče za sve starije sugrađane čija mesečna primanja ne prelaze 14.836,90 dinara. Grad je za ovu isplatu obezbedio 260.656.000 dinara, a novac će dobiti ukupno 65.164 penzionera. Zaključno sa tranšom koja je isplaćena 13. novembra prošle godine, iz budžeta je za ove namene do sada izdvojeno 787.634.214 dinara, a korisnici su novac dobili dostavom na kućnu adresu.

J. C.