Живот испуњен глумом

Монографија о драмској уметници Светлани Бојковић, добитници награде "Добричин прстен" за животно дело у 2005. години, биће представљена данас у 13 сати на Великој сцени Атељеа 212. Аутор монографије је Ксенија Шукуљевић-Марковић.
Првакиња српског глумишта Светлана Бојковић током блиставе каријере, која траје готово четири деценије, остварила је више од 200 позоришних и телевизијских улога. За своје сценске хероине освојила је сва највећа позоришна признања у земљи. Успешно се бави и педагошким радом.
О богатом уметничком делу Светлане Бојковић говориће: Ксенија Шукуљевић-Марковић, др Зоран Т. Јовановић, Иван Бекјарев, др Ивана Симеоновић-Ћелић, Петар Краљ, Тихомир Станић, проф. Миња Дедић, Бранко Цвејић, Милосав Буца Мирковић...

После дужег периода поново сте у Народном позоришту. Овога пута у својству председника Управног одбора. Који су Ваши планови?

Из Народног позоришта у Београду отишла сам 1993. године. Овај повратак није моја амбиција да се вратим на ту сцену. То ће се, можда, десити, а можда и неће. У прихватању такве функције мени је најбитније да то позориште, у целини, што боље функционише. Не да ја лично будем у првом плану. Ја сам се наиграла у животу, нисам глумоман. Мислим да је тим Управног одбора јако добар, да слично мислимо, да смо уметнички потковани, да смо поштени али и захтевни. Заступам мишљење да би требало да се редовно састајемо што, на жалост, често изостаје у београдским позориштима. Нема више самоуправљања, нема уметничких већа, организација посла није таква да људи од кредибилитета прате процес рада. Сматрам да треба да се направи преглед рада, па макар дошао и Питер Брук. И, наравно, без цензуре у буквалном смислу. У београдским елитним позориштима пред публику често излази све и свашта. Редитељ дође из иностранства, добије велики новац, односи се према том раду као према некој "тезги", на публику гледа са ниподаштавањем... Против сам тога. Инсистираћемо на квалитету представа.

"Госпођу министарку" сте остварили у Бањалуци. Улогу Жанке Стокић осећали сте као мисију своје професије. Шта је за Вас позориште?

Оно што је најважније за позориште јесте да мора да нађе пут до срца гледалаца. Живимо у времену када постоје разне моде. Те моде нису нове, оне су старе већ педесет и више година. Имали смо дивног професора који је предавао историју светске драме, и који нам је говорио да се у позоришту све већ десило. Значи, нема измишљања ствари. Против сам свих насилних, вулгарних осавремењавања класика. То може да постоји, али мора да се зна где је томе место. Постоје разни видови позоришта, али оно што институционално позориште треба да негује јесте, управо, то да публика која дође у њега доживи катарзу. Експерименти и нешто што се зове авангарда, што одавно не постоји јер се све већ десило, треба да нађу своје место у гаражама, под шаторима... Тако је свуда у свету.

Када сте спремали Жанку, до детаља сте проучавали понашање дијабетичара, јер је она боловала од шећерне болести. Који Вас је лик, такође, "намучио"?

И не само то. Трудила сам се да уведем себе у ту ситуацију која би била мало универзалнија. Како би се сваки уметник који има своје уметничко осетљиво осећање света осећао у тој недоличној, понижавајућој ситуацији у којој је била Жанка Стокић? Све сам то обухватила у себи, кувала, варила, испитивала, проналазила у себи и мислим да сам, у мери у којој је дозволио тај тренутак, успела. Волим изазов. Слично је било и са улогом Елизабете од Енглеске у Шилеровој "Марији Стјуарт" која је, по свему, различита од мене. Трудила сам се да проникнем у њену женску фрустрираност, огромну енергију, способност да влада, да управља, чак и у оно што приватно не поседујем, а то је дар политичке манипулације. Намучила сам се да савладам себе, да кроз та уска врата пропустим да прођу само оне ствари које треба да прођу. То је нека моја интимна студија.

За разлику од Жанке Стокић "Мајку храброст" нисте волели?

Извињавам се свим љубитељима Брехта. Нисам његов фан. То је питање мога укуса, опредељења. То може да буде и сјајна представа, али то, једноставно, није моја естетика. Врло је широка лепеза мојих аутора, али мој хабитус није за Брехта, а ни он за мене. Исто не бих уживала да играм Бекета, али зато волим Олбија, савремене писце разних афинитета. Волим све оно где могу да се изразим као људско биће.

Позоришна година је на измаку. Шта ју је, по Вама, обележило?

Издвојила бих три добре представе у три различита позоришта. Атељеу 212 догодило се "Одумирање" Душана Спасојевића, "Тако је морало бити" Бранислава Нушића Југословенском драмском позоришту, а "Ћеиф" Мирзе Фехимовића Београдском драмском позоришту. Десило се да све три представе режира исти редитељ, односно Егон Савин.

-----------------------------------------------------------

Филмски кругови су били, и остали затворени

Током каријере остварили сте више од 200 улога. Међутим, филм није Ваша "шоља чаја". Зашто?

Нису ни мене пронашли на филму, а нисам се ни сама пронашла. После десет година професионалног бављења глумом, играла сам први пут у филму "Пас који је волео возове". И, што се тиче моје глуме на филму, он је једини вредан помена, за њега сам добила "Златну арену" у Пули 1977. године. Данас има много више женских улога на филму него тада. Време моје младости пратили су партизански филмови, после тога је дошао такозвани црни талас. Исувише сам урбано изгледала, а и никада нисам била у том друштву. Филмски кругови су били затворени. И остали затворени! Једина особа која је успела да истраје све ове године, и да буде прва дама нашег филма јесте Милена Дравић. И Неда Арнерић траје. Све остале глумице су имале филмска затишја, или су коришћене као младе, па заборављене. Или играју мајке, тетке, комшинице... Ми још немамо изграђен урбани филм, а поготово филм који би се бавио проблемом урбане зреле жене.

-----------------------------------------------------------

Све је као некад

Кажете да је наше друштво још у фази дечијих заразних болести. Како их преболети?

Не знам како, и не знам када. Не видим да то може да буде тако скоро. Ми смо неке историјске фазе прескочили, а то се касније наплаћује. Таква нам је, ваљда, судбина. Оно што је неумољива истина јесте да се наш менталитет ужасно споро мења. Ако данас читате Нушића и његове колумне од пре стотину година видећете да се у нашем менталитету ништа није променило. У томе да се краде, подмеће, сплеткари.... Ништа се, али заиста ништа, није променило. Само је онда обим деловања био мањи и некако чеднији. Све је исто. Све је као некад.