Поларни медведи на Балију

На Балију, тропском индонежанском острву, ових дана су примећени поларни медведи, у импресивним количинама. Виђени су на великој конференцији УН, која је окупила чак око 10.000 делегата из 190 земаља, на којој се расправља о томе како да се стигне до новог глобалног пакта за заустављање потенцијално катастрофичног загревања планете, пакта који би заменио углавном неуспели Кјото протокол из 1997, чија важност истиче 2012.

Поларни медведи – данас најупадљивији симбол глобалног загревања, због њихове угрожености наглашене чињеницом да се ефекти климатских промена најочигледније виде баш на њиховом станишту: сателитски снимци су ове јесени показали да је на Арктику најмање леда откако су 1970. почела мерења – били су у ствари костимирани активисти разних еколошких покрета, неизбежни пратиоци свих међународних скупова ове врсте. Ако је, међутим, судити по извештајима са Балија, и они су били угрожени: на врелом индонежанском острву у медвеђим костимима се није могло издржати више од 20 минута.

Мамутски скуп је и сам по себи производио додатни "врућ ваздух" – оно што је постигнуто од 3. децембра када је отворен даје мало оптимизма да ће до сутра увече, када се затвара, бити постигнут неки нови глобални консензус о већ старом проблему. Досадашњи ток конференције показао је, наиме, стара размимоилажења око тога на који начин свет у целини, и свака земља појединачно, треба да допринесе решавању проблема са чијим правим последицама ће се суочавати тек следеће генерације.

Надлежни секретаријат УН је, као организатор, већ изнео свој нацрт документа који се ових дана интензивно мења и допуњава. Он предвиђа "план пута" којим треба ићи да би се за две године, дакле крајем 2009, на новој међународној конференцији која ће се одржати у Копенхагену усвојио нови светски пакт, који ће заменити Кјото протокол.

Кјото – чије обавезујуће норме ступају на снагу од 1. јануара и треба да се реализују до краја 2012 – већ је практично отписан, као политички и технички неуспех. Он је 36 најразвијенијих нација обавезао да своје емисије "гасова загревања", пре свега угљен-диоксида до 2012. сведу на ниво за пет одсто мањи од оног из 1990. То је, међутим, било много лакше усвојити него постићи: у свим земљама емисије угљен-диоксида су далеко веће од постављених циљева. Америка, највећи светски "загревач", одбила је по доласку Бушове администрације да га ратификује, а он, уз то, не обавезује данас два изузетно велика емитера угљен-диоксида, Индију и Кину.

САД не желе обавезујуће бројеве ни у новом документу, док Делхи и Пекинг, који још немају формални статус развијених, не желе да им се намеће било шта што би кочило њихов економски развој и подизање општег нивоа благостања њиховог становништва (трећина планетарне популације). Нацрт новог документа иначе тражи од индустријализованих нација да, као група, емисије угљен-диоксида смање за 25 до 40 одсто (према 1990.) до 2020.

То што се најновија дебата води у сенци неколико драматичних овогодишњих упозорења веома респектабилних научних тимова да еколошки систем планете може да издржи само до два степена просечног повећања температуре – а да би све пре тога имало пустошне последице по глобалну економску стабилност – као да не производи већу политичку спремност водећих економија (са ретким изузецима, пре свега у ЕУ) да се нешто практично учини. Мање од 20 земаља одговорно је иначе за 80 одсто емисија  "гасова стакленика".