Polarni medvedi na Baliju

Na Baliju, tropskom indonežanskom ostrvu, ovih dana su primećeni polarni medvedi, u impresivnim količinama. Viđeni su na velikoj konferenciji UN, koja je okupila čak oko 10.000 delegata iz 190 zemalja, na kojoj se raspravlja o tome kako da se stigne do novog globalnog pakta za zaustavljanje potencijalno katastrofičnog zagrevanja planete, pakta koji bi zamenio uglavnom neuspeli Kjoto protokol iz 1997, čija važnost ističe 2012.

Polarni medvedi – danas najupadljiviji simbol globalnog zagrevanja, zbog njihove ugroženosti naglašene činjenicom da se efekti klimatskih promena najočiglednije vide baš na njihovom staništu: satelitski snimci su ove jeseni pokazali da je na Arktiku najmanje leda otkako su 1970. počela merenja – bili su u stvari kostimirani aktivisti raznih ekoloških pokreta, neizbežni pratioci svih međunarodnih skupova ove vrste. Ako je, međutim, suditi po izveštajima sa Balija, i oni su bili ugroženi: na vrelom indonežanskom ostrvu u medveđim kostimima se nije moglo izdržati više od 20 minuta.

Mamutski skup je i sam po sebi proizvodio dodatni "vruć vazduh" – ono što je postignuto od 3. decembra kada je otvoren daje malo optimizma da će do sutra uveče, kada se zatvara, biti postignut neki novi globalni konsenzus o već starom problemu. Dosadašnji tok konferencije pokazao je, naime, stara razmimoilaženja oko toga na koji način svet u celini, i svaka zemlja pojedinačno, treba da doprinese rešavanju problema sa čijim pravim posledicama će se suočavati tek sledeće generacije.

Nadležni sekretarijat UN je, kao organizator, već izneo svoj nacrt dokumenta koji se ovih dana intenzivno menja i dopunjava. On predviđa "plan puta" kojim treba ići da bi se za dve godine, dakle krajem 2009, na novoj međunarodnoj konferenciji koja će se održati u Kopenhagenu usvojio novi svetski pakt, koji će zameniti Kjoto protokol.

Kjoto – čije obavezujuće norme stupaju na snagu od 1. januara i treba da se realizuju do kraja 2012 – već je praktično otpisan, kao politički i tehnički neuspeh. On je 36 najrazvijenijih nacija obavezao da svoje emisije "gasova zagrevanja", pre svega ugljen-dioksida do 2012. svedu na nivo za pet odsto manji od onog iz 1990. To je, međutim, bilo mnogo lakše usvojiti nego postići: u svim zemljama emisije ugljen-dioksida su daleko veće od postavljenih ciljeva. Amerika, najveći svetski "zagrevač", odbila je po dolasku Bušove administracije da ga ratifikuje, a on, uz to, ne obavezuje danas dva izuzetno velika emitera ugljen-dioksida, Indiju i Kinu.

SAD ne žele obavezujuće brojeve ni u novom dokumentu, dok Delhi i Peking, koji još nemaju formalni status razvijenih, ne žele da im se nameće bilo šta što bi kočilo njihov ekonomski razvoj i podizanje opšteg nivoa blagostanja njihovog stanovništva (trećina planetarne populacije). Nacrt novog dokumenta inače traži od industrijalizovanih nacija da, kao grupa, emisije ugljen-dioksida smanje za 25 do 40 odsto (prema 1990.) do 2020.

To što se najnovija debata vodi u senci nekoliko dramatičnih ovogodišnjih upozorenja veoma respektabilnih naučnih timova da ekološki sistem planete može da izdrži samo do dva stepena prosečnog povećanja temperature – a da bi sve pre toga imalo pustošne posledice po globalnu ekonomsku stabilnost – kao da ne proizvodi veću političku spremnost vodećih ekonomija (sa retkim izuzecima, pre svega u EU) da se nešto praktično učini. Manje od 20 zemalja odgovorno je inače za 80 odsto emisija  "gasova staklenika".