Хип-хоп нон-стоп

Млада Ана Узелац, рођена Ужичанка а одавно Београђанка, имала је у животу два циља: да оконча студије индустријског дизајна и да стигне до државног првенства са својом плеснoм школом за хип-хоп коју је отворила пре осам година, таман уз пунолетство. Данас, пошто је то обавила, а онда завршила и школу која се по канадском програму бави 3Д анимацијом и специјалним ефектима, крочила је у свет филма. Откако се лане са својом школом хип-хопа појавила на светском првенству у Бремену, њене амбиције муњевито расту. То су ни мање ни више него „Оскар” и сам светски врх у хип-хопу. Можда то делује нескромно, али њој се, овако пуној снаге, ништа не чини немогућим. Полако, корак по корак.

За сада Ана ради и дању и ноћу, хронично је уморна, јури од филмског до плесачког студија и обрнуто, чак је не обесхрабрује то што мало ко шта плаћа, и то обично са закашњењем. Прво је питамо за школу хип-хопа чији је власник, кореограф, скоро све... Пардон, истиче да без помоћног тренера Николе Томашевића не би било изводљиво да се изгура ова цела прича од преко сто полазника с убитачним темпом тренинга. Просек година полазника је од 16 до 25, али добро иде и неким храбрим, знатно старијим дамама.

– Хип-хоп је улични плес који је негде осамдесетих година 20. века створен у Америци, нешто као брејкденс или електрик буги, само што није толико груб и нема много акробатике – објашњава Ана. – Трудимо се да прођемо већину од стотину постојећих стилова, не држимо се само једног. Нема разлике између мушких и женских, сви радимо све, кореографије су идентичне и за девојке и за мушкарце.

Наша саговорница тврди да на телевизији изузетно ретко може да се види права верзија хип-хопа, брејка или електрик бугија. – Најтужније је што у томе учествују јако младе особе, од 15-16 година, убеђене да је то „права ствар”. А шта јесте, свако може да се информише на интернету где може да се нађе обиље снимака који ће тачно показати како то треба да изгледа – каже Ана.

Прошлог јуна на светском првенству у Бремену Ана је учествовала са својом школом, што подразумева да је успешно прошла и државно и европско такмичење, а пре неки дан је сазнала да ће ове године ићи на септембарско првенство у Пољску.

– Прошле године је било стварно супер. Иако смо недовољно припремљени упали у ту страшну конкуренцију, нашли смо се међу првих педесет. Пре тога нисмо ишли на светска првенства из финансијских разлога, а овог пута смо ускочили пет дана пре почетка и шта смо урадили – урадили смо. Недељу дана по 12 сати такмичења, па то је стварно сјајно искуство. Добро смо прошли, а и уочили недостатке на којима би требало да порадимо – прича наша саговорница.

Нова страст Ане Узелац је студио за 3Д анимацију и специјалне ефекте који је отворила септембра прошле године. Најчешће ради рекламне спотове, а сада и на једном заиста великом  пројекту за филмску индустрију, који је још тајна док не потпише уговор. Ако све добро крене, на њему ће се радити бар годину и по дана. Ко, шта, како?

– Студио чини нас петоро сталних чланова и још десетак људи који ускачу по потреби кад су у питању већи пројекти. Направили смо баш добру екипу, одлична је атмосфера, породична, пуна ентузијазма, сви раде колико треба и докле треба. Стигне ме умор, наравно, пошто сам у студију сваким радним даном, а викендом тренинзи трају и по 12 сати, али по мени треба сад, док смо млади, да искористимо сву енергију и полет – верује Ана.

----------------------------------------------------

И муж је сличан

Од силних амбиција и послова, Ана је прошлог маја једва успела да стигне да се венча са Иваном Узелцем који је „из истог филма” – завршио је факултет Драмских уметности у Београду, предаје као асистент на Академији уметности БК, бави се дизајном звука.

– Зато што обоје много радимо, добро се слажемо и толеришемо једно друго. Неко „наше време” је од три до шест ујутру. Ретко се вратимо кући пре десет увече, а одлазак у биоскоп сматрамо великом авантуром. Лети обавезно украдемо две недеље, нестанемо негде где има пуно сунца, а нема посла и мобилног. Не дамо се никоме. „Напунимо батерије” и идемо даље.