Крчмар на пловном путу

Споро одмичу возила Ибарском магистралом, бежећи од ужареног београдског асфалта: радо би пожурили, да скрате путовање, али из сваке сенке вреба опасност – можда ће управо одатле изронити радаром опремљена милицијска патрола, већ смо их неколико видели за мање од сата. И да нисмо тако послушно следили трому колону, не бисмо ни спазили неупадљив путоказ ка „гурманском храму Светог чорбалука и Пресвете култаче“.

Нарасло шибље неуспешно скрива земљану стазу која води ка густој, зеленој речици надсвођеној врбама (бар нам се тако учинило из даљине), па прелазимо узани мост насађен на низ металних бурића и одмах смо на другој обали Љига, на око 2,5 километра од истоименог месташца. Неколико столова стратешки распоређених у башти над непокретном водом, заклоњених од сунца, већ је заузето: група добро расположених оријаша овде је направила предах на путу до Таре, доручкује вруће печење и хладно пиво, мезети домаћу проју, зноји се над љутим папричицама и уз гласно одобравање хвали газду, што због изврсног „крканлука“, што због зналачки одабране музике која, довикују, прија и души и стомаку.

А газда се само задовољно смешка. Док испраћа госте, користимо прилику да ушетамо у његов „храм“, или, како је истакнуто крај капије, „Кркушу, крчму на пловном путу“. Истине ради, нити је Љиг у том делу плован, нити – како вели други натпис, поткрепљен цртежом захуктале локомотиве на унутрашњем зиду – иза куће пролазе возови. Додуше, ту је некада заиста пролазила пруга, постојала је и железничка станица Велишевац, али свега тога одавно нема. Остала је само белешка, коју је власник крчме, Дорћолац Бошко Росић, исписао у спомен на свог пријатеља и заљубљеника у овај делић Србије: „ А стари шверцер Миладин Јосиповић – Јоса по обичају нема карту, и повлачи ручку да би лакше искочио из воза.“

Сан поред воденице

– Тај мој другар Јоса је сањао о оваквом месту, крчми крај реке, окруженој стаблима и цвећем, о обновљеној Аруновића воденици и веселом друштву које ужива уз добру песму и јаку капљицу. За почетак је успео (а то је прави подвиг за Србију!) да откупи имање од 14 сувласника! Није, нажалост, дочекао остварење тог сна, и сад је на мени да довршим и његове и своје планове. Ускоро ћу овде, уз ресторан, отворити изложбену и продајну галерију, биће ту мајсторије у дрвету мог комшије и другара Ивана Лазаревића (његова је сва резбарија коју видите), керамика Весне Спасојевић (њене су ове осликане тестије), везови Биљане Ршумовић из Ужичке Пожеге, тканице учитељице Драгице из Љига, а онима који су склони другачијој „уметности“ понудићу слатко, џемове, мед, ајвар, туршију, ракију и вино из домаће радиности.

(/slika2)Намеравам да уз реку направим пет бунгалова да гости имају где и да преноће, у плану је и мали зоо-врт са патуљастим козама, украсном живином и кунама фереткама, и ергела са пар коња, да их упрегнем у овај овде фијакер кад ми се кћи буде удавала.

Тако ћу, поред десетак људи који већ раде за мене, запослити бар још двадесетак, махом искусних жена које немају друге приходе – наводи Бошко звани Боле, „витез Чистог понедељка“ и „војвода кумровечки“, муж Здравке и отац Зоране (14 година) и Радована (12 година), иначе пољопривредни инжењер, прехрамбени технолог, бивши службеник и директор неколико овдашњих државних фирми и стручни консултант неких страних, приватних.

После четири бајпаса и ко зна колико попушених цигарета (које оставља по страни једино док у кухињи припрема омиљене специјалитете – лесковачку мућкалицу, спржу, цицвару и пастрмку у кајмаку с печуркама) Бошко, сад већ са пола животног века иза себе, своју је даљу судбину везао за ово парченце земље између бучне магистрале и заборављене пруге и кафану названу „Кркуша“ по првој рибици коју је ту упецао.

– Београд ме више не привлачи, али моји Дорћолци и остали другари су овде увек добродошли, нарочито 25. маја, на великој „фешти“ поводом рођендана „највећег сина свих наших народа и народности“ – каже домаћин, загрливши Титову бисту која као да строгим погледом осматра двориште и одмерава намернике. Друга, мања, биста украшава старински креденац у кафани, крај ње је на полици и „Титов кувар“. Каква је то „тајна веза“ између Јосипа Броза и Бошка Росића?

Бошко и Тито

– Никаква, осим што сам у његово време лепо живео, пуно путовао и јео добру храну. Дао бих бубрег само да могу својој деци да објасним каква је то била земља Југославија у којој сам као дете живео, и какви су тада били виршле и паризер! – објашњава председник „Друштва рурално-културних антифашистичких јелена“ и власник „крчме на пловном путу“ у којој, тврди, гостима служи само оно што би и својој деци дао да једу. А то су, поред осталог, биолошки исправни прехрамбени производи са Росићевог газдинства „Дивља трешња“ и еколошке фарме „Код три крушке“ у селу Пепељевац.

– На биолошки третираном земљишту гајим поврће, житарице и јагоде за потребе ресторана, за пријатеље и, ако што преостане, за продају. На површини од једног хектара већ имам десет пластеника, али планирам да организујем занатску производњу биолошки безбедне (такозване здраве) хране на ширем подручју – проговара из Болета стручњак за прехрамбену технологију који, међутим, у крчми радо уступа место дорћолском спадалу.

Видимо то и по табли изнад улазних врата, где је – по налогу власника – дрводеља Иван написао: „Поклони се на дверима храма Светог чорбалука и Пресвете кутлаче… Да не би разбио главу, коњу један!“. Крупни, високи Бошко је, вероватно, био прва „жртва“ ниског довратка.

Кратка историја „Кркуше“, нажалост, бележи још једну жртву из редова Болетових пријатеља: велика дрвена табла сведочи да је то „место страдања великог раба Божијег – Митра Рабаџије, којег стрефикап када му се приказа његова вољена жена, благопочивша Јеудосија, чувена аждаха и караконџула. Попио је у животу хектолитре – а несрећник настрада од капи!“ У потпису: „Ову спомен плочу подигоше његова браћа по натези, носиоци Модрог носа Пурпурног реда, витезови Чистог понедељка, Свети Метотије, Св. Туриотије и Св. Тамантије.“

Иза шаљивог текста је тужна, истинита повест о још једном овдашњем боему, омиљеном лику кафанске дружине, рабаџији велишевачком.

– Радо бих сео да напишем бар по неколико редака о сваком свом занимљивом и драгом сапутнику на овом путовању које сам „зацртао“ још са покојним Јосом, али не стижем. Уз све остало, тренутно сам и једини кувар у кафани: од двојице коју сам запослио први је у војсци, другог сам послао на усавршавање у Лондон, јер бих хтео да српску кухињу обогатим интернационалном – вајка се Бошко. Уосталом, и Тито је највише волео домаћа јела, али су његови гости могли да пробају специјалитете из целог света.

Само што је, у међувремену, тај свет постао још мало већи.