Krčmar na plovnom putu

Sporo odmiču vozila Ibarskom magistralom, bežeći od užarenog beogradskog asfalta: rado bi požurili, da skrate putovanje, ali iz svake senke vreba opasnost – možda će upravo odatle izroniti radarom opremljena milicijska patrola, već smo ih nekoliko videli za manje od sata. I da nismo tako poslušno sledili tromu kolonu, ne bismo ni spazili neupadljiv putokaz ka „gurmanskom hramu Svetog čorbaluka i Presvete kultače“.

Naraslo šiblje neuspešno skriva zemljanu stazu koja vodi ka gustoj, zelenoj rečici nadsvođenoj vrbama (bar nam se tako učinilo iz daljine), pa prelazimo uzani most nasađen na niz metalnih burića i odmah smo na drugoj obali Ljiga, na oko 2,5 kilometra od istoimenog mestašca. Nekoliko stolova strateški raspoređenih u bašti nad nepokretnom vodom, zaklonjenih od sunca, već je zauzeto: grupa dobro raspoloženih orijaša ovde je napravila predah na putu do Tare, doručkuje vruće pečenje i hladno pivo, mezeti domaću proju, znoji se nad ljutim papričicama i uz glasno odobravanje hvali gazdu, što zbog izvrsnog „krkanluka“, što zbog znalački odabrane muzike koja, dovikuju, prija i duši i stomaku.

A gazda se samo zadovoljno smeška. Dok ispraća goste, koristimo priliku da ušetamo u njegov „hram“, ili, kako je istaknuto kraj kapije, „Krkušu, krčmu na plovnom putu“. Istine radi, niti je Ljig u tom delu plovan, niti – kako veli drugi natpis, potkrepljen crtežom zahuktale lokomotive na unutrašnjem zidu – iza kuće prolaze vozovi. Doduše, tu je nekada zaista prolazila pruga, postojala je i železnička stanica Veliševac, ali svega toga odavno nema. Ostala je samo beleška, koju je vlasnik krčme, Dorćolac Boško Rosić, ispisao u spomen na svog prijatelja i zaljubljenika u ovaj delić Srbije: „ A stari švercer Miladin Josipović – Josa po običaju nema kartu, i povlači ručku da bi lakše iskočio iz voza.“

San pored vodenice

– Taj moj drugar Josa je sanjao o ovakvom mestu, krčmi kraj reke, okruženoj stablima i cvećem, o obnovljenoj Arunovića vodenici i veselom društvu koje uživa uz dobru pesmu i jaku kapljicu. Za početak je uspeo (a to je pravi podvig za Srbiju!) da otkupi imanje od 14 suvlasnika! Nije, nažalost, dočekao ostvarenje tog sna, i sad je na meni da dovršim i njegove i svoje planove. Uskoro ću ovde, uz restoran, otvoriti izložbenu i prodajnu galeriju, biće tu majstorije u drvetu mog komšije i drugara Ivana Lazarevića (njegova je sva rezbarija koju vidite), keramika Vesne Spasojević (njene su ove oslikane testije), vezovi Biljane Ršumović iz Užičke Požege, tkanice učiteljice Dragice iz Ljiga, a onima koji su skloni drugačijoj „umetnosti“ ponudiću slatko, džemove, med, ajvar, turšiju, rakiju i vino iz domaće radinosti.

(/slika2)Nameravam da uz reku napravim pet bungalova da gosti imaju gde i da prenoće, u planu je i mali zoo-vrt sa patuljastim kozama, ukrasnom živinom i kunama feretkama, i ergela sa par konja, da ih upregnem u ovaj ovde fijaker kad mi se kći bude udavala.

Tako ću, pored desetak ljudi koji već rade za mene, zaposliti bar još dvadesetak, mahom iskusnih žena koje nemaju druge prihode – navodi Boško zvani Bole, „vitez Čistog ponedeljka“ i „vojvoda kumrovečki“, muž Zdravke i otac Zorane (14 godina) i Radovana (12 godina), inače poljoprivredni inženjer, prehrambeni tehnolog, bivši službenik i direktor nekoliko ovdašnjih državnih firmi i stručni konsultant nekih stranih, privatnih.

Posle četiri bajpasa i ko zna koliko popušenih cigareta (koje ostavlja po strani jedino dok u kuhinji priprema omiljene specijalitete – leskovačku mućkalicu, spržu, cicvaru i pastrmku u kajmaku s pečurkama) Boško, sad već sa pola životnog veka iza sebe, svoju je dalju sudbinu vezao za ovo parčence zemlje između bučne magistrale i zaboravljene pruge i kafanu nazvanu „Krkuša“ po prvoj ribici koju je tu upecao.

– Beograd me više ne privlači, ali moji Dorćolci i ostali drugari su ovde uvek dobrodošli, naročito 25. maja, na velikoj „fešti“ povodom rođendana „najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti“ – kaže domaćin, zagrlivši Titovu bistu koja kao da strogim pogledom osmatra dvorište i odmerava namernike. Druga, manja, bista ukrašava starinski kredenac u kafani, kraj nje je na polici i „Titov kuvar“. Kakva je to „tajna veza“ između Josipa Broza i Boška Rosića?

Boško i Tito

– Nikakva, osim što sam u njegovo vreme lepo živeo, puno putovao i jeo dobru hranu. Dao bih bubreg samo da mogu svojoj deci da objasnim kakva je to bila zemlja Jugoslavija u kojoj sam kao dete živeo, i kakvi su tada bili viršle i parizer! – objašnjava predsednik „Društva ruralno-kulturnih antifašističkih jelena“ i vlasnik „krčme na plovnom putu“ u kojoj, tvrdi, gostima služi samo ono što bi i svojoj deci dao da jedu. A to su, pored ostalog, biološki ispravni prehrambeni proizvodi sa Rosićevog gazdinstva „Divlja trešnja“ i ekološke farme „Kod tri kruške“ u selu Pepeljevac.

– Na biološki tretiranom zemljištu gajim povrće, žitarice i jagode za potrebe restorana, za prijatelje i, ako što preostane, za prodaju. Na površini od jednog hektara već imam deset plastenika, ali planiram da organizujem zanatsku proizvodnju biološki bezbedne (takozvane zdrave) hrane na širem području – progovara iz Boleta stručnjak za prehrambenu tehnologiju koji, međutim, u krčmi rado ustupa mesto dorćolskom spadalu.

Vidimo to i po tabli iznad ulaznih vrata, gde je – po nalogu vlasnika – drvodelja Ivan napisao: „Pokloni se na dverima hrama Svetog čorbaluka i Presvete kutlače… Da ne bi razbio glavu, konju jedan!“. Krupni, visoki Boško je, verovatno, bio prva „žrtva“ niskog dovratka.

Kratka istorija „Krkuše“, nažalost, beleži još jednu žrtvu iz redova Boletovih prijatelja: velika drvena tabla svedoči da je to „mesto stradanja velikog raba Božijeg – Mitra Rabadžije, kojeg strefikap kada mu se prikaza njegova voljena žena, blagopočivša Jeudosija, čuvena aždaha i karakondžula. Popio je u životu hektolitre – a nesrećnik nastrada od kapi!“ U potpisu: „Ovu spomen ploču podigoše njegova braća po natezi, nosioci Modrog nosa Purpurnog reda, vitezovi Čistog ponedeljka, Sveti Metotije, Sv. Turiotije i Sv. Tamantije.“

Iza šaljivog teksta je tužna, istinita povest o još jednom ovdašnjem boemu, omiljenom liku kafanske družine, rabadžiji veliševačkom.

– Rado bih seo da napišem bar po nekoliko redaka o svakom svom zanimljivom i dragom saputniku na ovom putovanju koje sam „zacrtao“ još sa pokojnim Josom, ali ne stižem. Uz sve ostalo, trenutno sam i jedini kuvar u kafani: od dvojice koju sam zaposlio prvi je u vojsci, drugog sam poslao na usavršavanje u London, jer bih hteo da srpsku kuhinju obogatim internacionalnom – vajka se Boško. Uostalom, i Tito je najviše voleo domaća jela, ali su njegovi gosti mogli da probaju specijalitete iz celog sveta.

Samo što je, u međuvremenu, taj svet postao još malo veći.