Нови потискују старе

Слични проблеми опседали су већину руских олигарха од којих су многи схватили брзо – али прекасно – да су своје империје сравнили са земљом. Због овога је дошло до масовног уједињавања у коме је нова сорта олигарха потиснула стару. Преваранти и лопови уступили су место (или су се трансформисали) стварним бизнисменима. Сви они били су пословни људи који су потекли из хаоса деведесетих, због чега би било погрешно ако би их сматрали финим грађанима који се придржавају и поштују законе. Међутим, они јесу почели да размишљају и о будућности, а не само о садашњости.

Индустријске империје реконсолидовале су се на основу својих основних делатности (нафтне компаније отарасиле су се кафетерија) и уведена је пракса стандардног реинвестирања и одржавања имовине. Холдинг компаније олигарха формирале су или добиле ограничена банкарска средства ради бољег развоја заједничких рачуна њихових фирми, као и да би им биле омогућене унутрашње позајмице ради финансирања свега – од рада преко побољшања капитала до преузимања. У већини случајева, ово је први пут да је нешто остварено легитимним финансирањем (мада се све одвијало у оквиру имовине једног олигарха).

Одлучујући тренутак за овај период догодио се почетком 2000, када је Владимир Путин све олигархе позвао у Москву. Путин, иначе некадашњи припадник КГБ-а, постао је премијер у августу 1999, вршилац дужности председника у децембру 1999, а за председника је изабран у марту 2000. На првом састанку у Москви Путин је олигарскима јасно ставио до знања да држава више неће толерисати њихово понашање. Од сада ће морати да се задовоље империјама које имају, а њихово будуће богатство одређиваће обим њиховог посла, а не оно што су у стању да опљачкају.

У то време влада није тражила повраћај имовине олигарха за државу. Путин је, међутим, имао два услова. Прво – олигарси морају да плаћају порез. Друго – морају да се држе подаље од политике. У супротном, било је јасно, држава ће свакако тражити своје натраг. Током наредне три године примирје између олигарха и државе у великој мери се одржало, а Путин је највећи део времена посветио учвршћивању своје владе и константном искључивању олигарха као сталежа из политичког живота Русије.

Што се тиче владе, један олигарх и даље је био укључен у политичку игру: Михаил Ходорковски, власник нафтног гиганта „Јукоса”, који је у то време производио више од два одсто глобалних нафтних залиха. Ходорковском је био одан велики број чланова државне Думе, што је он користио за измену закона у циљу јачања своје корпоративне империје и није крио своју намеру да наследи Путина на месту председника. Али 2004. године поново оснажена држава покренула је судски поступак против Ходорковског у којем је осуђен на затвор у Сибиру, где и данас чами.

Да би се додатно подвукло колико се променио однос снага у Русији, пад Ходорковског имао је и критичне споредне ефекте – заједно са својим газдом пао је и „Јукос”. Поред жеље државе да сруши Ходорковског постојала је и тежња да се преузме контрола над његовом имовином, пре свега „Јукосом”. За земљу енергетски богату као што је то Русија (највећи произвођач природног гаса у свету и други у свету по производњи нафте), могућност да држава управља највећом енергетском компанијом у земљи била је од кључног значаја за преузимање контроле над најважнијом руском политичком, економском и друштвеном полугом.

Користећи „Јукос” као пример, руска влада устремила се на остатак енергетске индустрије у земљи и почела да циља и на друге секторе које је сматрала „стратешким”. За време распада „Јукоса”, руководство компаније било је одстрањивано на различите начине – од протеривање из земље до смртних казни. Сам „Јукос” се распао и прешао у руке нове врсте бизнисмена који су били одговорни не шефу фирме или његовим акционарима, већ Кремљу.

Сутра: Силоварси ступају на сцену

С. Ст.