Novi potiskuju stare

Slični problemi opsedali su većinu ruskih oligarha od kojih su mnogi shvatili brzo – ali prekasno – da su svoje imperije sravnili sa zemljom. Zbog ovoga je došlo do masovnog ujedinjavanja u kome je nova sorta oligarha potisnula staru. Prevaranti i lopovi ustupili su mesto (ili su se transformisali) stvarnim biznismenima. Svi oni bili su poslovni ljudi koji su potekli iz haosa devedesetih, zbog čega bi bilo pogrešno ako bi ih smatrali finim građanima koji se pridržavaju i poštuju zakone. Međutim, oni jesu počeli da razmišljaju i o budućnosti, a ne samo o sadašnjosti.

Industrijske imperije rekonsolidovale su se na osnovu svojih osnovnih delatnosti (naftne kompanije otarasile su se kafeterija) i uvedena je praksa standardnog reinvestiranja i održavanja imovine. Holding kompanije oligarha formirale su ili dobile ograničena bankarska sredstva radi boljeg razvoja zajedničkih računa njihovih firmi, kao i da bi im bile omogućene unutrašnje pozajmice radi finansiranja svega – od rada preko poboljšanja kapitala do preuzimanja. U većini slučajeva, ovo je prvi put da je nešto ostvareno legitimnim finansiranjem (mada se sve odvijalo u okviru imovine jednog oligarha).

Odlučujući trenutak za ovaj period dogodio se početkom 2000, kada je Vladimir Putin sve oligarhe pozvao u Moskvu. Putin, inače nekadašnji pripadnik KGB-a, postao je premijer u avgustu 1999, vršilac dužnosti predsednika u decembru 1999, a za predsednika je izabran u martu 2000. Na prvom sastanku u Moskvi Putin je oligarskima jasno stavio do znanja da država više neće tolerisati njihovo ponašanje. Od sada će morati da se zadovolje imperijama koje imaju, a njihovo buduće bogatstvo određivaće obim njihovog posla, a ne ono što su u stanju da opljačkaju.

U to vreme vlada nije tražila povraćaj imovine oligarha za državu. Putin je, međutim, imao dva uslova. Prvo – oligarsi moraju da plaćaju porez. Drugo – moraju da se drže podalje od politike. U suprotnom, bilo je jasno, država će svakako tražiti svoje natrag. Tokom naredne tri godine primirje između oligarha i države u velikoj meri se održalo, a Putin je najveći deo vremena posvetio učvršćivanju svoje vlade i konstantnom isključivanju oligarha kao staleža iz političkog života Rusije.

Što se tiče vlade, jedan oligarh i dalje je bio uključen u političku igru: Mihail Hodorkovski, vlasnik naftnog giganta „Jukosa”, koji je u to vreme proizvodio više od dva odsto globalnih naftnih zaliha. Hodorkovskom je bio odan veliki broj članova državne Dume, što je on koristio za izmenu zakona u cilju jačanja svoje korporativne imperije i nije krio svoju nameru da nasledi Putina na mestu predsednika. Ali 2004. godine ponovo osnažena država pokrenula je sudski postupak protiv Hodorkovskog u kojem je osuđen na zatvor u Sibiru, gde i danas čami.

Da bi se dodatno podvuklo koliko se promenio odnos snaga u Rusiji, pad Hodorkovskog imao je i kritične sporedne efekte – zajedno sa svojim gazdom pao je i „Jukos”. Pored želje države da sruši Hodorkovskog postojala je i težnja da se preuzme kontrola nad njegovom imovinom, pre svega „Jukosom”. Za zemlju energetski bogatu kao što je to Rusija (najveći proizvođač prirodnog gasa u svetu i drugi u svetu po proizvodnji nafte), mogućnost da država upravlja najvećom energetskom kompanijom u zemlji bila je od ključnog značaja za preuzimanje kontrole nad najvažnijom ruskom političkom, ekonomskom i društvenom polugom.

Koristeći „Jukos” kao primer, ruska vlada ustremila se na ostatak energetske industrije u zemlji i počela da cilja i na druge sektore koje je smatrala „strateškim”. Za vreme raspada „Jukosa”, rukovodstvo kompanije bilo je odstranjivano na različite načine – od proterivanje iz zemlje do smrtnih kazni. Sam „Jukos” se raspao i prešao u ruke nove vrste biznismena koji su bili odgovorni ne šefu firme ili njegovim akcionarima, već Kremlju.

Sutra: Silovarsi stupaju na scenu

S. St.