Лукашенко неће рубље

„Нећу рубље, хоћу паре!”, узвикнуо је љутито председник Белорусије Александар Лукашенко поводом прошлонедељне понуде Москве да му већ одобрена транша кредита од 500 милиона долара буде исплаћена у руској валути. „Ако не можемо са Русијом, нећемо јој се ни клањати... потражићемо срећу на другој страни”, саопштио је нешто касније шеф белоруске државе на састанку са највишим функционерима владе.

Импулсивност „последњег европског диктатора”, како Лукашенка воле да називају на Западу, није од скоријег датума. Умео је он да „одсече” и бившем председнику Руске Федерације Борису Јељцину и његовом наследнику Владимиру Путину, иако је са првим склопио стратешки споразум о Руско-белоруској унији, а другога (сада већ премијера) и дан данашњи покушава да убеди да је у тој причи Минск потребнији Москви, него обратно. „Ми смо последњи бедем одбране Русије према западу”, упоран је Белорус.

И док је за све сегменте функционисања уније до сада било могуће пронаћи какво-такво решење, преговори који су укључивали финансије увек су окончавани половично. Било да је реч о преласку на заједничку валуту (што Лукашенко одлучно одбија), или о кредитима, помоћи... Најновији излив председниковог беса подстакла је нимало нежна оцена руског министра финансија Алексеја Кудрина да Белорусија не спроводи добру антикризну политику, да је држава „паразит” пред банкротством, и да таквој земљи давати кредите није баш најпаметнија ствар.

Пукотина у дружељубљу

Око Белорусије се у последње време много шта врти. Иако јој, најблаже речено, није склона ниједна од демократских држава Запада, а посебно „новоевропљани” изникли из бившег социјалистичког лагера, ова земља смештена између Русије, Летоније, Литваније, Пољске и Украјине, укључена је у програм „Источно партнерство” којим Европска унија покушава да шест некадашњих совјетских република (ту су још и Азербејџан, Грузија, Јерменија, Молдавија и Украјина) приведе свом начину живота и пословања. Отворени су јој, иако не широм, и путеви према међународним финансијским институцијама, укључујући и Светску банку, санкције за путовања белоруских званичника ван земље су ублажене, помоћ опозицији све је отворенија...

Много тога је промењено и после прошлогодишњег руско-грузијског рата. Наиме у Минску су глатко одбили захтев Москве да признају независност Абхазије и Јужне Осетије. Белорусија, као независна држава, на то свакако има право, али у Кремљу су ипак били затечени. Таква различитост у ставовима две чланице заједничке уније, сматрају, није баш уобичајена. „То је наша ствар и ствар држава (Грузије) са којима имамо одличне односе. Они знају нашу тактику”, одговара Лукашенко. На Западу су оценили да се у руско-белоруском дружељубљу појавила нова пукотина коју само треба пажљиво ширити.

Али проблем Белорусије данас није признање или непризнање отцепљених република. Земља се, као што рече Кудрин, са много мука суочава са светском финансијском и економском кризом која је многе већ бацила на колена. Према неким подацима чак 25 одсто тамошњих предузећа ради „у леру”, а социјални мир одржава се управо захваљујући функционисању државне привреде.

Лукашенко је свестан да ће транзицију, онакву какву су виделе и друге бивше социјалистичке државе, тешко моћи да избегне уколико се у самој Белорусији нешто из корена не промени. Неће моћи да се одупре дивљој приватизацији, пропасти великих привредних система, отпуштању радника, инфлацији, порасту криминала, општем паду животног стандарда... Неће моћи да се одупре ни појави новобогаташа и тајкуна са ивице закона, или успону олигарха који би по његов опстанак на власти могли да буду и најопаснији. Али, он нема чаробни штапић.

„Искандери” нису довољни

Батки, како га од милоште зову земљаци, остаје сазнање да је његова земља и даље један од кључних фактора европске безбедности. Од белоруске границе до литванске престонице Виљнуса тенкови стижу за свега 90 минута. А Литванија је чланица НАТО-а. Најновије информације о евентуалном размештању у Белорусији руских ракетних система „искандер” као одговор на амерички ракетни штит у Пољској и Чешкој најбоље казују каква је њена стратешка позиција данас.

Сем тога, преко белоруске територије се на запад континента транспортује читавих 20 одсто руског гаса. Одавде стиже и јевтинији бензин (такође руског порекла), производи металске индустрије, пољопривреде... Завртање таквог вентила сигурно не би пријало европском западу.

Ипак, да ли је све то довољно? Према мишљењу Алексеја Кудрина понашање руководства у Минску у садашњим околностима је у потпуности неадекватно. Белорусији су паре неопходне, а Русија је, за сада, једина спремна да их да у довољној количини. Наравно, у рубљама.