Lukašenko neće rublje

„Neću rublje, hoću pare!”, uzviknuo je ljutito predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko povodom prošlonedeljne ponude Moskve da mu već odobrena tranša kredita od 500 miliona dolara bude isplaćena u ruskoj valuti. „Ako ne možemo sa Rusijom, nećemo joj se ni klanjati... potražićemo sreću na drugoj strani”, saopštio je nešto kasnije šef beloruske države na sastanku sa najvišim funkcionerima vlade.

Impulsivnost „poslednjeg evropskog diktatora”, kako Lukašenka vole da nazivaju na Zapadu, nije od skorijeg datuma. Umeo je on da „odseče” i bivšem predsedniku Ruske Federacije Borisu Jeljcinu i njegovom nasledniku Vladimiru Putinu, iako je sa prvim sklopio strateški sporazum o Rusko-beloruskoj uniji, a drugoga (sada već premijera) i dan današnji pokušava da ubedi da je u toj priči Minsk potrebniji Moskvi, nego obratno. „Mi smo poslednji bedem odbrane Rusije prema zapadu”, uporan je Belorus.

I dok je za sve segmente funkcionisanja unije do sada bilo moguće pronaći kakvo-takvo rešenje, pregovori koji su uključivali finansije uvek su okončavani polovično. Bilo da je reč o prelasku na zajedničku valutu (što Lukašenko odlučno odbija), ili o kreditima, pomoći... Najnoviji izliv predsednikovog besa podstakla je nimalo nežna ocena ruskog ministra finansija Alekseja Kudrina da Belorusija ne sprovodi dobru antikriznu politiku, da je država „parazit” pred bankrotstvom, i da takvoj zemlji davati kredite nije baš najpametnija stvar.

Pukotina u druželjublju

Oko Belorusije se u poslednje vreme mnogo šta vrti. Iako joj, najblaže rečeno, nije sklona nijedna od demokratskih država Zapada, a posebno „novoevropljani” iznikli iz bivšeg socijalističkog lagera, ova zemlja smeštena između Rusije, Letonije, Litvanije, Poljske i Ukrajine, uključena je u program „Istočno partnerstvo” kojim Evropska unija pokušava da šest nekadašnjih sovjetskih republika (tu su još i Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija, Moldavija i Ukrajina) privede svom načinu života i poslovanja. Otvoreni su joj, iako ne širom, i putevi prema međunarodnim finansijskim institucijama, uključujući i Svetsku banku, sankcije za putovanja beloruskih zvaničnika van zemlje su ublažene, pomoć opoziciji sve je otvorenija...

Mnogo toga je promenjeno i posle prošlogodišnjeg rusko-gruzijskog rata. Naime u Minsku su glatko odbili zahtev Moskve da priznaju nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Belorusija, kao nezavisna država, na to svakako ima pravo, ali u Kremlju su ipak bili zatečeni. Takva različitost u stavovima dve članice zajedničke unije, smatraju, nije baš uobičajena. „To je naša stvar i stvar država (Gruzije) sa kojima imamo odlične odnose. Oni znaju našu taktiku”, odgovara Lukašenko. Na Zapadu su ocenili da se u rusko-beloruskom druželjublju pojavila nova pukotina koju samo treba pažljivo širiti.

Ali problem Belorusije danas nije priznanje ili nepriznanje otcepljenih republika. Zemlja se, kao što reče Kudrin, sa mnogo muka suočava sa svetskom finansijskom i ekonomskom krizom koja je mnoge već bacila na kolena. Prema nekim podacima čak 25 odsto tamošnjih preduzeća radi „u leru”, a socijalni mir održava se upravo zahvaljujući funkcionisanju državne privrede.

Lukašenko je svestan da će tranziciju, onakvu kakvu su videle i druge bivše socijalističke države, teško moći da izbegne ukoliko se u samoj Belorusiji nešto iz korena ne promeni. Neće moći da se odupre divljoj privatizaciji, propasti velikih privrednih sistema, otpuštanju radnika, inflaciji, porastu kriminala, opštem padu životnog standarda... Neće moći da se odupre ni pojavi novobogataša i tajkuna sa ivice zakona, ili usponu oligarha koji bi po njegov opstanak na vlasti mogli da budu i najopasniji. Ali, on nema čarobni štapić.

„Iskanderi” nisu dovoljni

Batki, kako ga od milošte zovu zemljaci, ostaje saznanje da je njegova zemlja i dalje jedan od ključnih faktora evropske bezbednosti. Od beloruske granice do litvanske prestonice Viljnusa tenkovi stižu za svega 90 minuta. A Litvanija je članica NATO-a. Najnovije informacije o eventualnom razmeštanju u Belorusiji ruskih raketnih sistema „iskander” kao odgovor na američki raketni štit u Poljskoj i Češkoj najbolje kazuju kakva je njena strateška pozicija danas.

Sem toga, preko beloruske teritorije se na zapad kontinenta transportuje čitavih 20 odsto ruskog gasa. Odavde stiže i jevtiniji benzin (takođe ruskog porekla), proizvodi metalske industrije, poljoprivrede... Zavrtanje takvog ventila sigurno ne bi prijalo evropskom zapadu.

Ipak, da li je sve to dovoljno? Prema mišljenju Alekseja Kudrina ponašanje rukovodstva u Minsku u sadašnjim okolnostima je u potpunosti neadekvatno. Belorusiji su pare neophodne, a Rusija je, za sada, jedina spremna da ih da u dovoljnoj količini. Naravno, u rubljama.