Забава је завршена

Силоварси су у сличној ситуацији, али имају две одлучујуће предности. Прво, касно су стигли да би тражили међународне кредите. Иако има изузетака, већина њих није се истицала као што су то чинили олигарси. Друго, с обзиром на то да су силоварси владини људи, они желе да се нађу на врху „листе за опстанак”. Како на састанцима политичког планирања, на којима се осмишљавају пакети за опстанак, силоварси често учествују, све док су у политичкој милости за њих „нема зиме”.

Како су међународни фондови постали недоступни, Кремљ се појавио као једини извор кредита за руску економију која је за њима жудела. Међутим, новац за опстанак добија се само ако се имају везе. Без обзира на то да ли влада откупљује инострани дуг – замењујући дуг странцима оним према Кремљу – или даје зајмове директно руским фирмама, промена власништва се подразумева или, у неким случајевима, захтева. Према томе, једини олигарси који ће преживети овакву ситуацију биће они које Кремљ одабере – углавном као своје особље.

Кремљ је, међутим, веома пробирљив приликом спасавања олигарха. На тај начин влада истребљује оне који нису лојални и учвршћује своју финансијску, економску, социјалну и политичку контролу у земљи. Током првих месец дана финансијске кризе у Русији влада је обећала помоћ у износу од 100 милијарди долара. После само 11 милијарди долара, Кремљ је замрзао план и почео преиспитивање своје стратегије како би се изборио са финансијском кризом и ускладио је са својом текућом консолидацијом.

Када су се моћници повукли да би расправљали о будућности руске индустрије, некада моћна класа олигарха различито је реаговала на новости. Једна група уложила је милијарде долара у државу ради политичке заштите. Новац олигарха употребљен је за пружање подршке руској берзи, опстанак валуте и стабилизацију стратешких банака и индустрија повезаних са Кремљем. Неки олигарси дали су своје милијарде Кремљу да би влада остала стабилна, али су убрзо схватили да су претерали па су тражили помоћ од те исте владе. Најбољи пример овакве ситуације јесте метални магнат Игор Зјузин – некада „тежак” 10 милијарди долара, а сада, како се наводи, само милијарду – који је знао да је на листи Кремља за одстрел после једног јавног испада са премијером Владимиром Путином, само неколико месеци пре почетка финансијске кризе. Зјузин је дао милијарде долара за руски систем и заузврат од Кремља добио политичко помиловање и кредит од државне банке Внешекономбанк.

Друга група олигарха изгубила је милијарде покушавајући да преброди олују, при чему није улагала у своје компаније, нити је трговала са државом, а све због тога што је остала без готовине. Многи олигарси из ове групе сматрали су да су превише велики да би могли да падну и због тога се нису благовремено припремили. Добар пример је металски магнат Александар Абрамов чија је компанија „Евраз груп” од почетка 2008. изгубила 90 одсто вредности акција. Абрамов се није обратио Кремљу за помоћ због чега га је Путин јавно оптужио да је ценама челика из своје компаније преварио руски народ. Тако је Абрамов запечатио своју судбину са компанијом која посрће и остао без политичке заштите.

Следећу групу олигарха чине они који су улагали свој новац у опстанак својих компанија, без обзира на то да ли је то десетковало њихово лично богатство. Постоје само два оваква примера: Вагит Алекперов, шеф „ЛУК Оила” и „Северсталов” газда Алексеј Мордашов. Обојица су између 50 и 80 одсто богатства уложили у своје компаније да не би морали Кремљу да се обрате за помоћ. Ова двојица олигарха дуго су се борила да остану независна од владе, а да се при том не отуђе политички. Поштовали су жеље Кремља, али нису били Путинове слуге, нити су влади давали повода да се окоми на њихове компаније. Они су, највероватније, једини олигарси који ће из овог тешког искушења изаћи без икакве сличности са старим ковом.

С. Ст.

Сутра: Офанзива Кремља