Решење за ПКБ могуће у јуну

Негативни финансијски биланс „ПКБ корпорације” за 2008. годину само је показатељ дугогодишњих проблема са којима се суочава некадашњи пољопривредни гигант. Издвајање „Фрикома”, „Имлека”, „Имеса” и других профитних центара из окриља ове фирме, спутало је тржишну производњу и створило вишак запослених.

Држава је, иако не убирa ренту за око 17.000 хектара које ова корпорација користи, зауставила приватизацију ПКБ-а коме ће, према најави градоначелника Београда Драгана Ђиласа, можда бити припојени и други комбинатиупрестоници. Тако би, сматра Ђилас, настало јединствено јавно предузеће које би хранило Београд, а уједно било би заувек раздвојено пољопривредно од грађевинског земљишта.

Милан Вељовић, генерални директор „ПКБ корпорације” најављује да „подржављење” може бити завршено већ средином јуна, чиме ће се створити услови да „за две до три године ПКБ постане профитабилан”.

Како до профита ако ПКБ више нема профитне центре и ако на рафовима у продавницама дуго нема производа са логом ПКБ-а?

Сада сваки други литар млека који се попије у Београду потиче из ПКБ-а, али је на тетрапаку „Имлеков” знак. Са 190 тона дневне испоруке, ПКБ је највећи појединачни произвођач млека у Европи. Спајањем са обреновачким комбинатом „Драган Марковић”, који има огромну фарму свиња и фарму за око 2000 јунади, можемо имати озбиљну причу и о месу. Поврће се већ продаје код прекупаца, али и у „Јабуци”, „Максију”, „Метроу”...

А вишак запослених?

То је основни проблем, јер је неиздрживо да 40 одсто укупног прихода одлази на плате. Али такво је затечено стање. Не можемо те раднике да избацимо на улицу. Људи су схватили да су отпуштања неминовна, па у договору са синдикатима форсирамо добровољан одлазак.

Неки тврде да је ПКБ гломазан конгломерат, јер не производи за тржиште и не плаћа закуп државне земље...

То је лако демантовати, јер је управо величина најјачи адут ПКБ-а. Велики систем може да обезбеди квалитет, квантитет, континуитет и контролу у производњи, што су предуслови за наступ на озбиљним тржиштима. Али, најпре треба решити статус. Даље, што се поседа тиче, никад не можете постати гломазни. Ако говоримо о ренти, треба рећи да је ПКБ почео на 1.400 хектара усред мочваре, а сада користи 22.000 хектара. Ако бисмо кренули са вештачењем од 1945. до данас, видели бисмо да је ПКБ улагао милионе у то земљиште. Осим тога, не добијамо премије за млеко ни стимулације за земљиште или краве, а ниједна пољопривреда не може без субвенција. Али, зато плаћамо доприносе за наводњавање, што приватници не раде. Уопште, буџетске обавезе по хектару веће су за друштвена него за приватна предузећа.

Постоји ли неки добар пример приватизације пољопривредних предузећа у Србији?

Вероватно, али много је више лоших. Суштина је у томе колико људи ће живети од једног хектара земље. Приватници покрећу махом ратарску производњу, иако сточарство даје знатно већи приход, али је и тежа делатност. За ратарство вам треба велика механизација и ништа више. Пример промашене приватизације је „Драган Марковић”, где је ПКБ интервенисао по налогу владе. Тамо смо уложили око 140 милиона и то предузеће, упркос дуговима, данас функционише.

Постоје процене да је прича о раздвајању земљишта претерана, јер би постојећим темпом изградње на пет одсто земљишта које користи ПКБ било потребно 20 година?

Мој став је да треба сачувати пољопривреду, од које ће ова земља још дуго зависити. За очување грађевинског земљишта интересује се град, што је разумљиво. Јер, новосадски пут је окупиран, не знате шта је и коме тамо продато од земље. Ту је и проблем са Луком „Београд”, а почиње изградња новог моста... Опет ће се појавити неко ко ће узети макар и неколико стотина хектара вреднијих од читавог предузећа.

Димитрије Буквић